Izvor: Politika, 02.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MILIVOJE KARAKAŠEVIĆ
Prošlo je 30 godina otkako sam odslužio vojsku, a sećam se maltene svakog trena provedenog u njoj. Iako te tamo non-stop muštraju i maltretiraju, nekako se svega toga rado sećaš. Znam, današnjim vojnicima ovo će zvučati kao nesvakidašnja priča...
U zagrebačku kasarnu Borongaj, koja je primala oko 2.000 vojnika, stigao sam 28. aprila 1975. Prethodnu noć sam proveo kod prijatelja iz reprezentacije Dragutina Šurbeka koji me je "mercedesom" dovezao do vrata kasarne, pet minuta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre ponoći. To je bio moj prvi kiks. Umesto da dođem preko dana i smestim se ko čovek, morao sam da spavam na nekim strunjačama. Kad je svanulo otišao sam u moj paviljon na čijem ulasku me je čekala poruka na stiroporu: "Dobrodošao, Karakaševiću". Dobio sam dve kasete, jednu za vojnu opremu a drugu za sportsku.
Sa mnom su služila i četvorica košarkaških reprezentativaca Krešo Ćosić, Moka Slavnić, Dragan Kapičić, Tvigi Ivković i Vinko Jelovac, kao i pevač Čobi Savčić. I za stonotenisere i za košarkaše naredna 1976. godina bila je posebno važna: njih su čekale Olimpijske igre u Montrealu a nas Evropsko prvenstvo u Pragu (trenirao sam dva puta dnevno sa Šurbekom i Stipančićem). Oni su osvojili srebro a mi zlato.
Ni to zlato nije mi pomoglo da završim vojsku pre roka. Potpukovnik Grujin nije mi dao nijedan nagradni dan pa sam kasarnu napustio istog datuma kad sam i stigao – 28. aprila. Grujin je voleo da zeza nas poznate. Recimo, Čobi i Kaponja su morali svakog dana da čiste oko paviljona a ja sam imao obavezu da mu se javljam u dva sata po podne, da zna da sam u kasarni.
Omiljeni deo kasarne bila je kantina. Između 11 i 12 časova tu smo dolazili na friški hleb i salamu "podrigušu". Ništa lepše nisam jeo.
Svi mi reprezentativci imali smo plaćene obroke u hotelu "Sport", današnjoj "Panorami", ali vrlo često nisam tu večerao jer mi je bilo lepše u kasarni. Mogao sam da pojedem po šest sardina, koje su uvek preticale, a posle odmah u krevet kojem se nikad nisam toliko radovao.
Bilo je i nekih teških stvari, baš teških, kao – puškomitraljez od 12,5 kg. Desno rame mi je otpadalo. Tek posle tri nedelje su mi rekli da imam pravo da promenim rame...
Iako sam bio na svetskoj rang-listi među prvih 10, u vojsci me je dočekala neočekivana "pretnja" od jednog anonimnog igrača kome niko u kasarni nije mogao da uzme ni poen. Mada su svi znali ko sam, bilo je onih koji su njemu davali veće šanse. Pobedio sam ga sa 21:0... Od tada sam morao svakog dana, u 19 č, da igram s kapetanom po jedan set, sve dok ne "zaradi poen". Otišao sam iz vojske ostavivši ga bez poena. Kad je na moje mesto došao šahista Ljubomir Ljubojević pomislio sam kako je osuđen da igra dok kapetan ne "zaradi remi"...
O današnjoj vojsci znam samo da je mnogo lakša od one koju sam ja služio. Dopada mi se to što ima slobodnih vikenda, što može u civilu da se izađe u grad, što je rok skraćen. Po meni, šest meseci je optimalno jer sve preko toga je hvatanje zjala i izlaganje Vojske bespotrebnom trošku. Čuo sam da se danas događa da vojska ostane bez hrane, ali se nadam da to ipak nije tačno.
[objavljeno: ]
