Izvor: Kurir, 30.Maj.2010, 08:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MILAN JOVANOVIĆ: LISAC I PAS
Ovo je neka ruska priča koju sam pokupio kroz život. I ako nije, praviću se da jeste jer sam siguran da je ja nisam izmislio. Čak nije ni obična priča nego basna.
Bio jednom jedan pas. Tužan pas. Uvek je imao neke tužne priče, hodao podvijenog repa i bio stalno u problemu. Da li zbog svog držanja ili zlehude sudbine, bio je stalna meta napada svih životinja, onako hobija radi. Svako ko je prošao kraj njega klepio bi ga šapom, ujeo ili oborio na leđa. A on bi, jadan, prijateljstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << radi, pokazivao svoju dobrotu tako što bi jačima od sebe lizao jaja. Samo da ga ne diraju.
I taj tužan pas izgledao je sve tužnije i tužnije i vremenom se povlačio u sebe i samoću. Najlepše mu je bilo u dubini šume kada nikog ne bi sretao. Iznenada, u senci stogodišnjeg hrasta sretne se licem u lice sa starim liscem i uplašeno obori pogled. Stari lisac vidi da je pas podvijenog repa, preplašen, pa kaže:
- Ne boj se. Neću ti ništa.
Pas ga samo gleda.
- Ne samo da ti neću ništa nego ću da ti pomognem da te više ne diraju ostale životinje. Znam šta je tvoj problem i kako da ga rešiš.
Pas ne može da veruje šta čuje.
- Ma pusti me. Moju muku ne znaš. Svi me maltretiraju.
- To je zato što svima ližeš jaja, ja ću da ti kažem.
- Pa šta da radim kad me svi kinje i maltretiraju.
- Pokaži zube! Zareži! Uspravi se!
Pas pokaza zube i glasno zareža.
- Grrrr!
- Jače! Agresivnije! Uplaši me!
Pas, ponesen tim rečima, zareža još jače i iskeženih zuba unese se u lice starom liscu.
- Tako je. Bravo! Kad si takav, niko neće smeti ni da ti priđe.
Tu se pas i lisac rastanu i svak pođe svojim putem. Pas prvo naiđe na nekog malog prgavog ptičara. Odmah zareža na njega i ovaj se skloni.
- Šta ti je, bre, šta režiš? Nisam ni imao nameru danas da se svađam.
Pođe naš pas tako dalje, pa naiđe na džinovskog mešanca, koji ga je do sada tukao mnogo puta. Poučen liščevim rečima i novim iskustvom, on iskezi zube i zareža na njega krvavih očiju. Veliki rđavi badža među psima zbuni se, pa pođe nekoliko koraka unazad, pomislivši: „Ovaj mora da je lud. Bolje da se sklonim.“
Naš pas dobio novo samopouzdanje i samo ide po šumi i reži na svaku životinju na koju naiđe. Naišao on i na vuka i na medveda i oni se sklone. Što je sigurno - sigurno je. Boje se životinje besnila.
U svojoj novoj snazi pas šparta šumom, pa zareža na starog lisca, kojeg, u euforiji, nije ni prepoznao. Lisac nije ni trepnuo na preteće ponašanje psa. On zareža još jače, unoseći se u lice svom zaboravljenom učitelju. Stari lisac ga gleda u oči i mirno kaže:
- Nema potrebe da režiš. Meni uvek možeš da ližeš jaja.
Padaju mi na pamet desetine siromašnih opozicionara koji su se družili sa nama dok smo lupali u šerpe i iz bunta naroda crpli snagu da se bore za našu bolju budućnost. Našu bolju ZAJEDNIČKU budućnost. Kako je vreme pokazalo, ti naši dragi predvodnici zaboravili su da smo svi mi ZAJEDNO i DOSledno bili za bolju budućnost. Ljudi stekli reputaciju tranzicionih dobitnika sa svim kolateralnim beneficijama. Zamašni računi u bankama na ostrvima, raskošne kuće, deca se školuju po inostranstvima, voze se automobili sa sajma u Ženevi... Još pokazuju zube kad ih neko pita „odakle“ ili „dokle“.
Evo, meni lično ne moraju da reže. Mogu i dalje...
