Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MILAN JOKSOVIĆ
Donošenjem Zakona o privatizaciji i osnivanjem Agencije za privatizaciju uspostavljeni su temelji privatizacije društvenog i državnog kapitala u Republici Srbiji. Zakonom su predviđena dva osnovna metoda prodaje društvenog kapitala – metod javnog tendera i metod javne aukcije. Generalno, tenderi se sprovode u "velikim" privrednim društvima, sa većim broje zaposlenih, a kojim se očekuje realizacija i veće prodajne cene. Aukcije su rezervisane za "manja" privredna društva, najčešće lokalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << značaja.
U oba slučaja, deo društvenog kapitala se prodaje kupcu koji ponudi najvišu cenu, a jedan deo se prenosi zaposlenima (i bivšim zaposlenima), bez nadoknade. Prodajom koja se vrši putem tendera zaposlenima se prenosi 15 odsto društvenog kapitala, dok se kod metoda aukcije zaposlenima prenosi 30 odsto društvenog kapitala.
Ako se ova zakonska razlika može slobodno tumačiti, time da se u privrednim društvima, privatizovanim metodom tendera dobijaju akcije "većih" privrednih društva, pa se samim tim i očekuje da njihove akcije i više vrede, postavlja se pitanje šta je sa zaposlenima u društvima koja se ne privatizuju, na neki od navedenih načina. Ovo se dakle odnosi na ona privredna društva kod kojih je pokrenut postupak restrukturisanja ili je uveden stečaj. U prvom slučaju, postupak restrukturisanja se uvodi u društvima za koja se proceni da se ne mogu prodati putem tendera ili aukcije, jer u istima postoji niz nerešivih problema (npr. velika prezaduženost, nerešeni odnosi među članovima velikih sistema i sl.). Postupak bi trebalo da se sprovodi u pravcu rešavanja tih problema, a tek posle eventualne, uspešne realizacije, pristupilo se bi prodaji tenderom ili aukcijom.
Međutim, zaposlenima i bivšim zaposlenima u tim slučajevima se ne prenosi deo društvenog kapitala i oni ne postaju vlasnici društva, u kojem su najčešće radili ceo radni vek. Što se tiče stečaja i tu je priča dobro poznata. Zbog prezaduženosti nekog društva, otvara se postupak stečaja i o daljoj sudbini društva odlučuju poverioci. I ovom slučaju zaposleni ne dobijaju akcije tog društva i tako ne postaju vlasnici društva u kojem su radili. Ne treba posebno isticati da radnici u postupku stečaja gube posao bez prava koja bi im inače pripadala po Zakonu radu, za slučajeve gubitka posla kao tehnološkog viška. Nisu retke situacije gde se i u postupku restrukturisanja takođe smanjuje broj zaposlenih.
Ukratko, zaposleni u nekim privrednim društvima dobijaju akcije i zadržavaju svoje radno mesto, dok u navedenim slučajevima ne dobijaju skoro ništa. O dobro poznatom problemu namernog i dirigovanog vođenja privrednih društava u postupak stečaja, radi izbegavanja zakonskih obaveza i kupovine privrednih društava daleko ispod tržišne cene, ne treba ni pisati. To je sigurno već tema za pravosudne organe.
Postavlja se pitanje na koji način će i da li će ova "nepravda" biti ispravljena? Takođe se postavlja pitanje, šta je sa zaposlenima u javnom sektoru, tj. da li će i oni imati pravo da dobiju "deo kolača" nakon privatizacije javnih preduzeća? Prema objašnjenjima pravnih teoretičara koji se bave tematikom privatizacije, najave su, da će akcije ipak biti podeljene zaposlenima u javnim preduzećima, čak i građanima. Da li će do ovoga stvarno i doći i na koji način će se akcije deliti, za sada se sigurnošću ne zna. Kako sada stvari stoje, postoji opravdana bojazan da prava radnika neće biti jednako tretirana u postupku privatizacije i da će neki biti "jednakiji".
Jasno je da postupak privatizacije i tranzicije uopšte nije i ne može biti bezbolan, kao i da svi radnici na jednak i pravedan način ne mogu ostvariti svoja prava. No, ipak je potrebno je da se navedene razlike i postojeći već očigledni propusti u postupku privatizacije hitno otklone ili bar da se u narednom periodu pronađe način da se iste svedu na prihvatljivu meru. U suprotnom, pored već postojećih podela u društvu, imaćemo i podelu među samim zaposlenima, na one koje su potpuno (bili) obespravljeni i one koji su «dobili dobar deo kolača» u postupku privatizacije. Država ne sme više da dozvoli dalje podele u društvu, bar ne u sferi, gde one nisu nužne.
[objavljeno: ]
