Izvor: Kurir, 21.Maj.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
METAN
Novozelandski farmeri blokirali su ulice Velingtona protestujući protiv vladinog poreza na ovce i goveda nametnutog svim građanima, zbog toga što te životinje ispuštaju metan u atmosferu, doprinoseći tako globalnom otopljenju. Nazvali su ga "porez na prđenje". Taj zakon kod nas ne bi prošao, jemca ti boga zadajem i svetog Jovana. A ako bi u Skupštini ugradili metanomer, tek bi se onda u čudu našli.
Toliko delija koji po čitav dan prduckaju za krupne pare. Od trovanja metanom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << nacija ne može da diše. Ljudi padaju u nesvest. Vidim ja da je koleginica koja izveštava iz Skupštine svaki dan sve bleđa. Čak je ubledelo i skupštinsko obezbeđenje.
***
Jedno tužno pismom kruži internetom. Od adrese do adrese.
Pismo Sergeja Viktoroviča Suhareva, koji je ranjen i ostao invalid druge kategorije u ratu u Srpskoj:
"Mina mi je raznela četiri prsta na desnoj ruci i oštetila desno oko. Ja ne mislim da je to tragedija što sam bio tako ranjen. U ratu je kao u ratu. Ili ćeš ti njega, ili će on tebe. S jedne strane, čak je i zadovoljstvo. Posle svega, takva je nagrada za dobrovoljce, a to je - da proliju svoju krv, ali u korist zajedničkog cilja. Formirane su 'komisije' koje kod invalida menjaju stepen invaliditeta. Usled njihovog 'mišljenja' broj ratnih invalida je volšebnim načinom počeo da se smanjuje. Smanjio se broj onih sa amputiranim rukama i nogama, smanjio se broj onih sa oštećenim vidom. Uopšte, te 'komisije' su verovatno pronašle gen za regeneraciju ljudskog mesa!
Ja razumem da je kriza i da je država pred bankrotom, ali to nije rešenje. Srpske vlasti su počele da nas izjednačavaju s vehabijama, jer idu na ruku Amerikancima. Nama su nezvanično posle rata rekli:
'Mi ne znamo ko je vas dobrovoljce zvao ovde, vratite se odakle ste i došli, nama je bilo potrebno rusko oružje, a ne vi', ali niko nam to nije govorio onda kad je trebalo da se ratuje. Mogli su i da nas ne prime u svoju vojsku. Nekim ruskim dobrovoljcima u formi regularnih izdali su falš srpska lična dokumenta, što je njima potom prouzrokovalo ogromne probleme".
Sergej ima ženu Srpkinju, ćerku i sina. Sergej neće ništa sem da preživi. S porodicom. Kad je trebalo, ratovao. Sada hoće da ga izjednače s mudžahedinima. On ne traži mnogo, samo da mu se vrati invaliditet druge kategorije.
On, kao i toliki ratnici, hoće samo da preživi. Da prežive njegova deca. Pismo je upućeno predsedniku Srpske i svima koji ga pročitaju. Govori o našoj bedi. Dobrovoljaca iz Rusije nije bilo mnogo, ali su se hrabro borili. Njihovo prisustvo hranilo je našu iluziju da nismo sami, da nas nisu svi izdali. Kako vreme odmiče, sve ih više zaboravljamo.
Sve je više metana u vazduhu. Slažem se s vladom Novog Zelanda. Taj zakon treba uvesti i među Srbe.
Dani su Sarajeva u Beogradu. A zaboravili su onaj deo Sarajeva u kome žive Srbi. Srpsko ili Istočno Sarajevo. Mučeničko srpsko Sarajevo.
Nemam ništa protiv Dana Sarajeva u Beogradu, ali da se prvo prebroje Srbi koji su stradali u Sarajevu. Kad budemo znali broj mrtvih, kad u Beograd dođu predstavnici i Srpskog Sarajeva, onda može.
