Izvor: SrbijaDanas.com, 09.Maj.2020, 21:36

MAMA, NEĆEŠ TI MENI DA UMREŠ? Medicinska sestra iz Paraćina se 20 dana borila sa koronom, reči njenog sina SLAMAJU SRCA

MAMA, NEĆEŠ TI MENI DA UMREŠ? Medicinska sestra iz Paraćina se 20 dana borila sa koronom, reči njenog sina SLAMAJU SRCA

- Suze naviru na oči, Bože, ne dozvoli da slažem dete, deca se ne lažu, obećanja koja se daju deci uvek treba da se ispune - navodi ova medicinska sestra.

Gušenje, borba za vazduh i osećaj da je došao kraj. Tim bi se rečima možda moglo opisati kako se oseća osoba zaražena korona virusom sa teškom kliničkom slikom.

Medicinska sestra na ortopediji u Opštoj bolnici Paraćin Snežana Tomić, podelila je u svojoj ispovesti i dočarala sve te emocije i stanja >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << kroz koje je prolazila na putu do ozdravljenja.

Posle borbe koja je trajala više od 20 dana, sada je konačno ponovo sa svojom decom. A njena borba za život i vazduh počela je 26. marta kada je dobila temperaturu koja je u jednom trenutku iznosila i 40 stepeni i koju nijednim lekom nije mogla da spusti.

- Osetila sam kao da mi neko melje telo u vodenici za meso, nemoć ogromna, neizreciva rečima. Pošto je bio policijski čas, nisam imala drugog izbora sem da čekam jutro. Decu sam odmah izolovala, otišli su na sprat da tamo budu - opisuje Snežana.

Sledećeg dana je, kako kaže, jedva ustala i otišla u kovid ambulantu gde je pregledana i gde je dobila terapiju, posle čega je poslata kući.

- Dolazim kući, iscrpljena, iznurena, bolesna do kosti, pijem terapiju, temperatura i dalje 40 stepeni, ne pada. Sviće naredni dan, ni za gram se ne osećam bolje, temperatura me lomi, glavu ne mogu da podignem, nemam snage ni vodu da pijem - navodi Paraćinka.

Već narednog dana, otišla je do grudnog odeljenja u Paraćinu, gde joj je rečeno da prvo mora u kovid ambulantu. Snežana je prošle godine preležala upalu pluća posle čega ona više nisu bila ista. Primljena je u kovid ambulantu gde je dobila još antibiotika i ponovo je poslata kući.

Dva dana kasnije, Snežana se ponovo javila lekarima, posle čega je prebačena na grudno odeljenje paraćinske bolnice.

- Deca su mi ostala sama, dva sina i ćera trudna, buduća ponosna mama blizanaca. Doktorka sa grudnog mi kaže: "Snežo, ja ću tebe da pošaljem za Beograd". Znači, vrag je odneo šalu, svesna sam, znam, osećam, osećam da mi se stanje pogoršava. Telefon odjednom kreće ludački da zvoni bez prestanka. Zovu me i znani i neznani, a ja ne mogu da govorim, ne mogu da dišem, ne mogu ni da držim telefon. U meni sve vrišti, pustite me, pustite me ljudi,  ja svoju decu više nikada videti neću - priseća se Snežana najgorih trenutaka.

- Ne znam više ništa sem da mi je loše, osećam obruč mi se oko grudi steže, sve teže i teže dišem, guši me. Krećemo sanitetom, ležim na krevetu, borim se za vazduh - navodi medicinska sestra.

Snežana je opisala i svoje osećaje kada je stigla u Zemunsku bolnicu.

- Dolazimo, prilaze doktori, sestre, svi uniformisani, pod maskama, vizirima, naočarima, obučeni u skafandere, sa rukavicama... Prihvataju me, lepo, humano, ljudski. Ležem na krevet, smestaju me, kiseonik mi daju, maska na usta, udišem , lakše je, dišem, lakše je, dišem.... Odmah, ma nije prošlo ni pet minuta čini mi se, već primam infuziju.

U tim trenucima kada se borila za vazduh, kada je konačno mogla da udahne, mislila je svom najmlađem sinu.

- Setim se mog najmlađeg sina, ima samo 6 godina. Pitao me je: "Mama je l' nećeš ti meni da umreš", a ja mu kažem: "Neću sine". Suze naviru na oči, Bože, ne dozvoli da slažem dete, deca se ne lažu, obećanja koja se daju deci uvek treba da se ispune - navodi ova medicinska sestra.

Suze, strah, bol, vazduh, udah, fali mi , fali mi vazduha....Nemam osećaj u ustima nikakav, nista nema ni ukus, ni miris....

U narednim danima bila sam veoma ozbiljan kandidat za respirator. Teško je, saturacija varira, iz minuta u minut, 86, 84, 89, 75, 80, 78, 92, 78...vreme prolazi. Osećam da mi sa lica ustvari sa sluzokože sa obraza iznutra u ustima, otpada sluzokoža, kao da se ljušti, otpadaju parčići..., ja ih gutam, jedem sa ono malo hrane koju jedva progutam.

Dvadeset i više dana sam ležala u bolnici, ali nisam imala predstavu da je prošlo toliko jer vreme kao da je stalo za mene i čekalo da vidi šta će biti sa mnom, da vidi hoću li da pobedim virus....I pobedih...zahvaljujući osoblju zemunske bolnice, zahvaljujući mom bratu koji me ni na sekund nije ostavio samu, zahvaljujući divnoj doktorki plemenitog srca Veroslavi Stanković.

Eto dođe dan da idem kući, 21.04.2020. došla sam kući, srećna sam.... Decu ne mogu da zagrlim, ali pogled na moje mačiće, vraća mi mir u srce i dušu, sve će sada biti bolje..., tu sam na sigurnom, tu sam sa mojom zlatnom decom.... moja zlatna deca, čuvali su se međusobno i bili su vredni, čuvali su lepo mlađeg brata. San neće na oči ali neka, ne moram da spavam....hoću decu moju da gledam. Mislila sam videti ih više neću.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.