Izvor: Kurir, 16.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MAMA, NE VIČI!
Tražite li da nešto uradi, a ne ponudite mu objašnjenje, dete će biti zbunjeno i zaboraviti šta ste hteli da mu kažete
Za većinu dečijeg prkosnog lupanja vratima, ignorisanja i mrkih pogleda krivi su roditelji. Umesto upozoravanja - objasnite, a umesto naređivanja - tražite. Čak će i namćorasti tinejdžer čuti ako se s njim razgovara onako kako biste želeli da drugi razgovaraju s vama - uvažavajući mišljenje. Ako mu 10 puta iz kuhinje viknete da prošeta psa, osećaće >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << se kao “rob”. Ali, ako mu na vidljivo mesto stavite šaljivu poruku, moguće je da će to zaista i da učini.
Budete li ovako razgovarali s detetom odmalena, ono će to kasnije preslikati u odnosu s drugim ljudima. Izbegavajte ironiju i retorička pitanja jer ona će decu zbuniti, a tinejdžere naljutiti. Takođe, nemojte im nagoveštavati da mogu da biraju kada zapravo to ne mogu.
Ne dovikujte se s detetom nego mu priđite. Pre će vas poslušati, a pritom se neće osećati ugnjetavanim.
Što je dete glasnije, vi govorite tiše. Dok je ljuto ili uzbuđeno, gluvo je za argumente. Pustite mu da se izduva i onda razgovarajte. Na vikanje će i ono odgovoriti isto.
Boriti se protiv kolutanja očiju je nemoguća misija. Doslovno, jer dete se time želi izboriti za svoje mesto. No, lupanje vratima ili drugu agresiju treba argumentovano kazniti.
Povišeni ton, zapovedni ton kako “nema rasprave” i ozbiljan glas sačuvajte za situacije kad su zaista neophodni. Koristite li ih često, dete neće shvatiti ozbiljno ni kad viknete da se skloni sa puta.
Četiri “čarobne” reči hvala, molim, izvoli i oprosti deci će ući u uvo, a razgovor će teći lakše.
