Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MAJSTORI, MAJSTORI…
Može biti da je nasilje zaista bilo „spontano” i da niko od političkih zvezda nije bio okidač. Ali, izgleda da je spontanost bila prećutno određena tipičnom političkom atmosferom velike krize
Bio bi to zaista veliki skup da nije bilo njegove razorne završnice. Dan posle, centar Beograda izgledao je slomljeno i ranjeno, a u svet su otišle različite slike o nama: jedna idilična druga dijabolična.
Srbi su još pod šokom, iz koga se nije lako izbaviti. Svako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to rešava na svoj način, kako ume i zna. Zbog toga je miting mogao da bude kolektivna katarza, saznanje da smo zajedno u nepravdi, pa šta nam bude posle.
Jedinstvo najviđenijih Srba nije ni prenoćilo, a vođe su se već posvađale. Da li je to bio stranački miting ili narodni skup? Ne može se znati, jer lideri imaju bar po dve funkcije uz državnu. Mogu da izaberu ulogu u kojoj će se pojaviti, a Boris Tadić nije želeo ni jednu od njih. Baš tada mu je zapalo da ode u komšiluk, do Bukurešta. Zvali su ga da se priključi kad se vrati, ali on se vrnuo nekako suviše dockan.
Videli smo u neko doba predsednika države kako stoji ispred nekakve bele čipkane zavese, i apeluje, čak moli svoje mlade sugrađane da prestanu da razaraju prestonicu. Nije bilo mnogo koristi od te smerne propovedi. U tom času već su gorele ambasade, a policija je sa promenljivom srećom vijala divlje ratničko pleme. Negde, u petak pred zoru, sve se smirilo, junaci su otišli da spavaju, a srča je svedočila o noći u kojoj se Srbija (još jednom) podelila.
Posle prvog naleta „mladih i gnevnih” Srba, vlada je već bila u nemuštoj svađi. A i opozicija, naravno. Jedinstvo u nevolji držalo se na tankom koncu, a i mediji su činili svoje. Bilo je tu svega i svačega: zanosa, ljutnje, besa i neumerenih metafora. Za jedne su rušitelji grada bili „huligani”, pa je ispalo da je ta odrednica jako uvredljiva. „Molim vas”, rekao je Tomislav Nikolić, „nemojte tu decu da nazivate huliganima! Sećate li se 5. oktobra kad su revolucionari opljačkali skupštinu i zamalo linčovali Dragoljuba Milanovića?”.
Jeste, bilo je tako. Lično sam video kako jedan iznosi fotelju iz tada saveznog parlamenta. Držao ju je na glavi, ponosan kao paun. Neki su grabili slike, bio je to divan dan za šljam koji se i krađom uzdigao do rodoljublja. I tada, kao i u prošli četvrtak, većina je bila časna. No, ne može se licitirati čiji huligani i razbijači su bolji, niti koji su čiji. „Svi su oni naši, gospodo”, tako je jednom Vinston Čerčil presudio o tome kome sve pripada živopisni engleski ološ.
Oni, koji se bave novom srpskom istorijom, lako će uočiti razliku između 5. oktobra 2000. i 21. februara 2008. I u jednom i u drugom delu nacionalne povesti učestvovao je Tomislav Nikolić: i u vlasti koja je (neuspešno) branila Kosovo i Metohiju '99. i u opoziciji koja je (neuspešno) podučavala novu vlast kako da sačuva pokrajinu.
Takvom Nikoliću pisao je Zaharije Trnavčević, osporavajući mu pravo da nas (ponovo) uči šta da radimo. Ali nije vredelo, Toma je održao svoj govor, u kome nije bilo ničeg što već nismo čuli. Pošteno je reći da je pozvao Srbe na red i mir, kao i premijer Koštunica.
Ali, reda i mira ipak nije bilo, i sad je teško razaznati šta se sve događalo te noći, i zašto je grupa od recimo hiljadu nasilnih i bahatih ljudi stavila u senku gorki i mirni protest mase veće bar tri stotine puta (po policijskoj proceni)? Zašto ti dečaci „isprovocirani medijima i izjavama političara” nisu poslušali premijerov poziv? Ili apel čoveka koga poštuje bar dva miliona punoletnih Srba?
Uh, mnogo teških pitanja! Reklo bi se da su udarne ulične grupe imale punu slobodu kretanja. Dobre planove, drskost i dovoljan nivo alkohola u sebi koji potencira huligansku odlučnost. „Niko normalan ne ide na policiju kad je normalan” (izjava jednog policajaca).
Dakle, odluka da se pravi lom nije mogla da zavisi od mlakih poziva da „sve bude dostojanstveno”. Velja jeste dao novi prilog političkoj teoriji „da je demokratija i kad se nešto polomi”, ali bilo bi preterano tvrditi da je samo Čačanin pružio na ministarskoj tacni kapitalnu ideju „toj našoj deci”.
Može biti da je nasilje zaista bilo „spontano”, i da niko od političkih zvezda nije bio okidač. Ali, izgleda da je spontanost bila prećutno određena tipičnom političkom atmosferom velike krize. A to znači da sve ovo nije moglo da prođe „tek tako”. Samo mirni protest bio bi gandističko poginjanje glava, pa je šareni huliganski pokret bio pokriće i zamena za veliki, realni nacionalni bunt. To što je u buni stradao Beograd, ne menja na stvari.
Sada će biti teško vratiti Srbiju iz atmosfere večnog mitinga u normalu. Ono jest, više ništa nije normalno, niti će biti kao što je bilo. Ali, bliska prošlost nam je pokazala da od preteranog masovnog saborovanja nema vajde. Kuća je zarušena, domaćini su u svađi. I nisu nam potrebni plameni govornici koji pale, nego majstori koji će obnoviti dom.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: 25/02/2008]
