Izvor: Politika, 25.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MAGELAN SA BALTIKA
Iako cenim nameru da Srbe upute u političku geografiju, pregovarački tim Beograda podseća me na vremešne američke turiste koji obilaze Evropu dešifrujući je po principu: ako je danas sreda, ovo je Amsterdam, ako je petak, mora da je Đenova.
Pregovaračima je prvo neko pogrešno došapnuo da bi u Beču mogla da prođe ponuda da se kosovski problem reši po modelu Hongkonga. Novinari su se prihvatili dokumentacije ne bi li svom narodu pomogli da nasluti kako bi to sutra trebalo da izgleda.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Brzo se, međutim, ispostavilo da suživot kosookih po principu "jedna zemlja dva sistema" nije primenljiva formula. Naši su se iznenadili kada je predlog odbacio član "trojke" za koga su verovali da će ih podržati. Onda i ona druga dvojica. Albansko "ne" se podrazumevalo.
Očito najaktivniji u iznudici vremena, pregovarači su zatim krenuli za Brisel noseći u prtljagu ideju o zabačenom ostrvlju između Švedske i Finske. Priteran uza zid, dva dana sam izgubio tražeći knjižicu koja ta Alandska (ili Olandska) ostrva opisuje kao primer uspešne autonomije.
Donekle mi je laknulo. Iz Azije smo se barem prebacili u Evropu. Onda sam ustanovio da argumente za "autonomiju koju istorija nije videla", onu koju uporno nude kosmetskim Albancima, naši pregovarači iskopavaju iz sve starije istorije: hongkonški model realizovan je 1997, dok alandsko rešenje pripada kraju 19. i početku 20. veka.
Ispostavlja se da ni ova ponuda ne prolazi. Ne zato što je potpuno neprimenljiva, već zato što je razmatrana još 1998, pa nuđena 2003, ali je Beograd odbacio. Sada je kasno. Tvrde mi da Havijer Solana u direktnom susretu sa Borisom Tadićem nije delovao opušteno i srdačno kakav je obično pred TV kamerama.
O čemu se zapravo radi?
Alandska ostrva, negde na pola morskog puta između Finske i Švedske, jesu autonomna, jednojezično švedska i još od 1856. demilitarizovana pokrajina u Finskoj.
Kada je Finska 1917. proglasila nezavisnost, na ostrvima je narastao snažan secesionistički pokret za pripajanje Švedskoj. Finska nije popuštala. Tenzija je narastala i problem je prebačen Ligi naroda. U pregovorima, koji nimalo ne nalikuju ovim našim, nađeno je kompromisno rešenje pa je Liga, preteča Ujedinjenih nacija, 1921. potvrdila autonomni status arhipelaga od 292 ostrva, od kojih je samo 65 naseljeno.
Suverenitet Alanda, uz određena ograničenja, pripada Finskoj. Švedska nije bila nezadovoljna demilitarizovanim i neutralnim statusom arhipelaga koji je zbog strateške pozicije nazvan "ključem Baltika". Što se stanovnika Alanda tiče, oni su prihvatili rešenje pošto su njihova prava precizirana i garantovana na međunarodnom nivou.
Želja za prisajedinjenjem Švedskoj rasplamsala se ponovo 1945, te je propraćena novim zakonom o autonomiji donetim šest godina kasnije. Najnovija zakonska verzija prihvaćena je 1993. godine. Alandi imaju pravo na donošenje sopstvenih zakona i propisa (organizacija zakonodavne skupštine, radni odnosi, korišćenje zastave i grba Olanda, opštinska uprava, porezi, policija, javni red i mir...). Sve u svemu 27 tačaka. Finska je svoje nadležnosti definisala u 42 tačke.
Autonomija deluje opušteno i sasvim nepretenciozno. Moguće da zato i traje osam i po decenija. Dok čitam da su nadležnosti Finske u pogledu oružanih snaga i bezbednosti stavljene iza nadležnosti za sprečavanje ulaska u zemlju supstanci koje uništavaju biljke, pitam se koliko bi to bilo ovde izvodljivo u trenutku ponosnog prkosa.
Spoljna politika takođe je u nadležnosti Republike, mada su predviđena posebna ovlašćenja Alandskih ostrva u vezi s međunarodnim ugovorima koje zaključuje Finska, predstavljenosti Alanda u Nordijskom savetu, kao i autonomija Alanda u svetlu članstva Finske u EU.
Državljanstvo nešto manje od 27.000 stanovnika Alanda je regionalno. Na pasošima stoji Aland, pomenuto pravo korišćenja zastave postoji još od 1954, prve Aland marke štampane su 1984. Svakog 9. juna slavi se nacionalni praznik.
Kao potvrda dominacije, švedski je zvaničan jezik ostrva, a kao potvrda liberalnosti rešenja, finski je u školama fakultativan, engleski obavezan! Teško mi je da zamislim iskrenu saglasnost naših pregovarača da na Kosovu albanski bude zvaničan, engleski obavezan a srpski jezik po izboru.
Ovaj model pominjan je, inače, povodom Foklandskih ostrva, nuđen kao rešenje za redefinisanje statusa Litvanije, Letonije i Estonije, bezuspešno analiziran kroz plan "Z-4" povodom određivanja položaja Srba u Hrvatskoj, a tokom 1998. Kontakt grupa ga je pominjala tražeći moguću formulu autonomije za Kosovo i Metohiju.
Navodeći da se u slučaju ovog arhipelaga steklo više povoljnih okolnosti, dr Boris Krivokapić, koautor brošure "Alandska ostrva, primer uspešne autonomije", ipak zaključuje da "način na koji je uređena i na koji se ostvaruje autonomija Alanda ne samo da se ne može preslikati, već ni adekvatno prilagoditi potrebama drugog podneblja".
Uprkos svemu, Beograd ga je potegao kao novi adut. Zakasnelo. Alandska autonomija mogla je da prođe kada je, pretočena ovde u tri dokumenta, poslužila kao model za decentralizaciju, unutrašnju organizaciju KiM bez insistiranja na statusu, i za samoorganizaciju srpske zajednice. Tada je imao podršku Amerikanaca jer je trebalo da predstavlja neku vrstu kompenzacije Srbima posle martovskih nereda.
Beograd je tada rekao "ne". Sada se predomislio uvećavajući strahove da je previše lutanja i povratka na već viđene "malo morgen" matrice ponašanja, a premalo vizionarstva u situaciji kada Srbi na Kosovu, ponovo, više razmišljaju kako, gde i kada da odu nego kako da ostanu.
Dok nam liturgijski ponavljaju da je Kosovo najskuplja srpska reč, gledamo kako kaskaju za događajima. Vlast je opčinjena državnim katastrima kao da ljudi ne postoje. Preko Kosova dobijaju sve, dok Srbi sa Kosova preko vlasti sve gube.
I dok vreme radi za Prištinu, beogradski pregovarači se, poput Magelana, bave kartama sveta. Užurbano nude rešenje za rešenjem skovano po istoj ili sličnoj matrici autonomije. Dok jedni diktiraju a drugi se koaliciono snebivaju, to ih, imam utisak, tera da nude rešenja umesto da se bave rešavanjem. Njihovi predlozi ne prolaze, a oni se vraćaju u prvobitni stav svoje jutarnje vežbe. Utopijski očekuju da "trojka" aktivira priču o autonomiji.
Približavajući se predrambujeovskoj situaciji, Priština ne propušta da kapitališe na tako zakovanoj poziciji Beograda. Da li to neko namerno nije hteo da nam skrene pažnju, ili je posredi kratkovidost Narcisa koji samo sebe slušaju, tek prošlo je neopaženo da su se Albanci u Briselu saglasili sa javno nadgledanom nezavisnošću.
U odnosu na prvobitni stav Prištine, i pretnje o jednostranom proglašenju nezavisnosti, to zvuči kao značajan ustupak. Solani i Evropljanima, koji i dalje ne znaju šta će, mora da je laknulo. Amerikancima takođe. Pošto su Albanci "kooperativni", od Rusa se sada očekuje da pritisnu Beograd koji negde po dnu Baltika traži ključ za Balkan. Dok se neko ne seti Arube.
[objavljeno: ]
