Izvor: Politika, 18.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
M(j)ešoviti brak
Odnosi Srbije i Crne Gore imaju svoje lice, ali i naličje. U prethodnim godinama oni su oscilirali od bratskog zaklinjanja u večno zajedništvo, do otvorenih sukoba vladajućih elita. Većina srbijansko-crnogorskih ljubavi i antipatija bila je uslovljena tzv. narcizmom malih razlika, shodno kojem smo, bivajući bliskima i sličnima, istovremeno stalno pokušavali da jedni drugima pametujemo – ko je lepši, mudriji i sposobniji i ko vodi bolju politiku. Konačno, sva ta "porodična" nadgornjavanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobila su epilog na crnogorskom referendumu kojim se raskinulo gotovo stogodišnje državno-pravno zajedništvo. Tako su odnosi Srbije i Crne Gore, kao dve nezavisne države, ušli u novu fazu.
Čini se da se Srbija još nije snašla u tim novim uslovima niti je osmislila strategiju nastupanja prema Crnoj Gori, te luta od stava "uvređene mlade", do novih-starih projekata kako da se srpstvo u Crnoj Gori odvoji od crnogorstva i tako "pročišćeno" prisajedini matici. Takvim pristupima se samo pojačavaju antagonizmi unutar Crne Gore, ali i širom regiona, što, dugoročno gledano, velike koristi ne može doneti bilo kome. Istini za volju, krivicu za takvu situaciju ne snosi isključivo Srbija svojim okolišenjem da prema Crnoj Gori nastupi otvoreno i pomiriteljski, već su za nju odgovorni i oni segmenti crnogorske vlasti koji se, iako je referendum minuo, još opijaju pričama o nekom vaskrslom crnogorskom identitetu, kao da do sada u Crnoj Gori nije živeo domicilni živalj, već vanzemaljski. Ulje na vatru dolio je i susret crnogorskih zvaničnika s kosovskim "premijerom", i to na državnom nivou, upravo u momentu kada susreti između srbijanskih i crnogorskih zvaničnika nisu ni postojali, u čemu su mnogi prepoznali skrivenu političku poruku da Crnu Goru problemi Srbije mnogo ne interesuju. Sve to je, posle mirnog razlaza, nastavilo da udaljava zvaničnu Srbiju i zvaničnu Crnu Goru.
Na drugoj strani, logika svakodnevnog života – u kome mnogi i dalje stalno putuju iz jedne države u drugu, studenti odlaze na školovanje, uz mnoštvo slučajeva da su čitave porodice ostale razdvojene novim međudržavnim granicama – nalaže potrebu da Srbija i Crna Gora izgrade prisnije odnose od kurtoaznih diplomatskih. No, za tako nešto potrebno je da obe države ulože napore i polako počnu da, sada na zdravim osnovama, obnavljaju neke od starih veza i grade nove. Za početak, Srbija bi trebalo da balansira svoj stav, te ukoliko je do sada sasvim opravdano bila u najprisnijim vezama sa "srpskim" delom Crne Gore, trebalo bi da izgradi makar pristojan odnos i sa "crnogorskim" delom komšijske države. Umesto toga da sa "crnogorskim Crnogorcima" (tzv. montenegrinima) razgovara samo preko "srpskih Crnogoraca", i to uglavnom "kroz zube", Srbija bi trebalo da uspostavi direktan kontakt s autentično suverenističkim delom Crne Gore, koji je trenutno na vlasti, i da ga ubedi da, i pored svih razlika u mišljenju, postoje i neki zajednički interesi. Oni se protežu od dobrih usluga koje srpska diplomatija može ponuditi crnogorskoj, zastupajući je tamo gde ova nije u mogućnosti da obezbedi prisustvo, pa sve do saradnje u oblasti visokog školstva, zdravstva, telekomunikacija, turizma, saobraćaja... Zauzvrat, Srbija bi mogla da traži da njeni građani budu jednako tretirani u Crnoj Gori, a posebno bi imala pravo da traži poštovanje zahteva građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi (33 odsto), kao i poštovanje prava Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Srbija bi prethodne ciljeve najbolje mogla realizovati u balansiranoj komunikaciji kako sa suverenističkim vlastima, tako i sa prosrpskom opozicijom. Pokušavajući, pri svemu tome, da se na stranu Srbije pridobiju i svi oni građani Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ali koji još uvek nisu podleteli pod novokonstruisani "dukljanski" identitet. Srbija ne bi trebalo, kao nekada u prošlosti, da u Crnoj Gori budi duh Puniše Račića i plemenskih četovanja, već bi, zajedno sa svim konstruktivnim unutrašnjim grupacijama, mogla da pomogne da se u najmanjoj južnoslovenskoj republici vaspostavi duh velikog Valtazara Bogišića, uglednog profesora i prvog crnogorskog ministra pravde, koji je prvi put za života ove države uspeo da uspostavi atmosferu pravne sigurnosti i građanske ravnopravnosti.
Pored svega, Crna Gora i Srbija imaju i zajednički bezbednosni interes, koji je sasvim nehotice isplivao na površinu u jednoj skorašnjoj situaciji kada su crnogorski svatovi (dakle, crnogorski, ne srpski) isprovocirani od Albanaca u Metohiji, dok su išli po mladu, pri čemu im je oduzeta i potom zapaljena crnogorska (dakle, ne srpska) zastava, što govori više od svih diplomatskih proklamacija i državnih prestrojavanja. Pomenuti incident, naime, govori da su Srbi i Crnogorci, i pored pominjanog "narcizma malih razlika" i svih pokušaja da se međusobno udalje i zaokruže sopstvene identitete, u očima drugih, veoma slični, pa je u nedostatku srpske – nastradala crnogorska zastava.
istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka
[objavljeno: ]
