Izvor: Vesti-online.com, 11.Avg.2018, 20:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Luka osvojio srca penzionera

Luku Vujovića (25) i njegovo dvoje kolega i prijatelja iz Srbije, u staračkom domu za, mahom, dementne starice i starce u Hildenu, u nemačkoj pokrajni Severna Rajna-Vestfalija, svi su dočekali raširenih ruku - od štićenika ustanove, do svih zaposlenih kojima je pomoć troje školovanih bolničara iz Srbije i dobrodošla.

Jer, i ovaj dom za smeštaj starih, kao i bukvalno sve ustanove sličnog tipa na području cele države, muku muči sa kvalitetnim kadrovima, a konkursi >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << za nepopunjena radna mesta, čak i za one bez odgovarajuće stručne spreme i radnog iskustva - stalno su otvoreni! Ne čudi zato da su i lokalni nemački mediji ( RP-Online), nepunih mesec dana nakon što je Luka Vujović, inače rodom iz Uroševca, s Kosovo i Metohije, marta ove godine stigao u Hilden i počeo da radi, o njemu napisali veoma afirmativan tekst pod naslovom "Mladi Srbin osvojio srca penzionera".

Nekoliko meseci kasnije razgovaramo sa Lukom i pitamo da li su se, u međuvremenu, ti pozitivni utisci s početka njegovog boravka u Nemačkoj promenili.

- Ne, zaista, ni na koji način. Veoma sam zadovoljan prijemom ovde, uslovima rada koji su u poređenju sa Srbijom više nego fenomalni, a ni o štićenicima o kojima brinem ne mogu da kažem nijednu lošu reč. Svi su oni veoma srećni što sam tu da im pomognem da se lakše nose

sa poznim godinama, a često i sa bolešću - kaže na početku razgovora za "Vesti" ovaj šarmantan i čini se uvek nasmejan mladić koji oko sebe prosto isijava pozitivnu energiju.

To su prepoznali i stari o kojima brine i jedva čekaju da se sa njim druže.

- Ima ih dvoje, troje koji su zaista toliko dementni da se ne sećaju ni šta su jeli pre pet minuta, a kamoli nečega davnijeg iz prošlosti, pa se svaki dan kada dođem na posao ponovo upoznajemo. Ali, sa ostalima sam uspostavio zaista odličan odnos i do sada nisam doživeo ni najmanju neprijatnost ili neki nerazuman zahtev ili ispad - ističe Luka.

On se, kako nam priča, za dolazak u Nemačku odlučio još pre nekoliko godina kad je shvatio da u Srbiji samo tavori i nema perspektivu.

- Moji roditelji, majka Ružica i otac Srećko, pobegli su iz Uroševca 1999. godine i sa nas četvoro dece, jer imam i dve starije sestre i mlađeg brata, doselili su se u Kruševac. Tu sam završio srednju medicinsku školu i radio na hirurškom odeljenju tamošnje bolnice, ali nisam bio zadovoljan ni poslom, a ni zaradom. Odlazak u pečalbu nekako se nametnuo sam od sebe, roditelji zbog toga nisu bili presrećni, ali su moju odluku poštovali - kaže Luka.

Od trenutka kada se obratio agenciji preko koje je stigao, pa do dolaska u Nemačku prošlo je nešto više od godinu dana.

- Damjana Matića (23) i Mariju Salijević (27) sa kojima sam doputovao u Hilden, a za sada delimo i stan u kojem živimo, upoznao sam u Novom Sadu gde smo svi zajedno sedam meseci proveli učeći nemački jezik. Kad smo u Ambasadi Nemačke u Beogradu obezbedili radnu vizu obreli smo se ovde i mislim da ću u Nemačkoj graditi svoju dalju karijeru - iskren je Luka Vujović.

Trenutno su on i njegovo dvoje prijatelja iz Srbije zaposleni kao bolničari-asistenti, što je posao na najnižoj vrednosnoj lestvici, pa je u skladu s tim i zarada: oko 1.500 evra neto plate na kraju meseca.

- Od toga novca uspevam da živim sasvim pristojno s obzirom na to da zajedno stanujemo, pa tako i delimo troškove. Inače, taj nam je, već namešten stan, obezbedila uprava doma u kojem radimo i nalazi se bukvalno na minut od posla, tako da je i to jedna velika prednost - priča nam o svom pozitivnom iskustvu Luka Vujović.

Prema njegovim rečima trebalo bi da polože još neke ispite da bi im diplome iz Srbije bile potpuno priznate.

- Dotad učimo i dalje nemački jezik, pa kad to bude gotovo nadam se i boljoj plati od sadašnje, jer će nam biti priznate i naše stručne kvalifikacije. Sigurno je da nećemo propustiti priliku da se ovde i dalje usavršavamo - dodaje Luka.

Nostalgiju, kako nam reče, za sad ne oseća: sa roditeljima i bližom familijom u stalnom je kontaktu "jer to danas uz ova sredstva komunikacije zaista nije teško", a već je jednom na nekoliko dana i putovao u Srbiju, jer se karta putem lou kost aviokomapanija može nabaviti za male pare.

- Posle posla nađemo vreme i za zabavu i druženje. Novi smo ovde pa nam je sve zanimljivo. Hilden smo obišli uzduž i popreko, pa sad putujemo i upoznajemo i okolna mesta i gradove u ovoj zaista lepoj i uređenoj državi - kaže na kraju razgovora za "Vesti" Luka Vujović.

Bolničarke i bolničari stranog porekla, pre svega oni iz istočne Evrope, zaposleni u nemačkim domovima za stare, ali i bolnicama, moraju više da rade prekovremeno nego njihove kolege Nemci, češće su na meti kritike poslodavca i uopšte, imaju lošije uslove rada nego domicilna radna snaga. Ovo je deo zaključaka studije koju je u periodu od 2005. do 2012. na univerzitetu u nemačkom gradu Vehti provela fondacija "Hans Bekler". Uporedo je slično istraživanje, u formi upitnika, provedeno i u Švedskoj i Japanu, a do pomenutih zaključaka se došlo samo u Nemačkoj.

Studija fondacije "Hans Bekler" pokazala je da negovatelji iz istočne Evrope ne samo što rade pod lošijim uslovima od nemačkih kolega, već vrlo često moraju da trpe rasističke i diskriminatorske primedbe i ponašanje pacijenata ili članova njihovih porodica. Što se tiče diskriminacije, ona se najvidljivije ispoljava u vidu ksenofobičnih komentara, nipodaštavanja, pa i fizičkih napada osoba koje se neguju ili članova njihovih porodica na negovatelje iz istočne Evrope.

- Luka mi svakog dana tako lepo pomaže da navučem čarape. A nađe se i da mi pomogne u mnogim drugim stvarima, koje više sama ne mogu da obavim. Nažalost, život mi nije podario vlastitu decu i sada sam veoma srećna da se o meni brine jedan ovako mlad i šarmantan mladić - kaže kroz osmeh štićenica staračkog doma u Hildenu, Gertrud Tifers.

Da su Luka, Marija i Damjan stigli u Hilden i tu dobili posao mogu da zahvale u prvom redu inicijativi Beate Linc Eser, koje je u januaru ove godine preuzela upravu ovog staračkog doma.

- Pokazalo se da su njih troje zaista neverovatan dobitak za naš mali tim - kaže ona. - Naša je želja da im posle probnog perioda ponudimo ovde ostanak, perspektivu i dalje školovanje i usavršavanje u ovoj branši, jer tako kvalitetne ljude ne bismo želeli da izgubimo - dodala je ona.

- U sporazumevanju već od prvog dana nisu imali nikakvih većih problema. Naravno da su časovi nemačkog jezika koje smo pohađali u Srbiji u tome dosta pomogli. Često stari o kojima brinemo imaju većih poteškoća da artikulisano govore, pa sa njima ne mogu da se sporazumeju ni Nemci, jer ne mogu da rastumače šta govore. U tom su slučaju pokreti i mimika, a oni su uvek univerzalni, jedini način da sa njima komuniciramo i shvatimo šta žele da za njih uradimo - kaže Luka.

Nastavak na Vesti-online.com...