Izvor: Politika, 10.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludom radovanje
Jedan je američki spoljnopolitički komentator pre nekoliko godina ironično primetio da nije fer što građani ostatka sveta nemaju pravo glasa na predsedničkim izborima u Americi, budući da američki predsednik često odlučuje o sudbinama njihovih zemalja više nego njihovi predsednici. To je u poslednjoj deceniji važilo i za građane Srbije, koju je Bil Klinton 1999. godine bombardovao. U tome je, kako smo u međuvremenu saznali iz svedočanstava ličnosti bliskih ovom bračnom paru, imao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vatrenu podršku svoje supruge Hilari, koja se upravo bori za nominaciju Demokratske stranke na američkim predsedničkim izborima u novembru ove godine. Srbi su, posle Bila Klintona, i kod nas i u Americi vatreno navijali da Džordž Buš postane predsednik, mada se posle pokazalo da nema veće razlike u pogledu spoljnopolitičkog stava administracija Demokratske i Republikanske stranke kada su u pitanju Kosovo, saradnja sa Hagom ili sudbina Republike Srpske. Razlog je po svoj prilici to što su u poslednje dve decenije u Americi stasale čitave generacije diplomata, profesora, službenika Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost, koji su izgradili akademske, političke i druge karijere na stavu da su Srbija i Srbi, manje ili više, glavni krivci za sve što je na Balkanu naopako krenulo poslednjih decenija. Niko se od ovih karijernih diplomata i političara nije u međuvremenu predomislio, a samo se sele iz jednog izbornog tabora u drugi. Razlikuju se uglavnom u nijansama, a kad jednom oni, ili njihovi kandidati dođu na vlast, i te se nijanse katkad izgube. Tako je Džordž Buš pre 11. septembra 2001. bio izrazito neintervencionistički raspoložen, da bi onda postao oduševljeni pristalica "smene režima" u dalekim državama, putem američke invazije.
Američki Srbi su 2000. i 2004. godine listom glasali za Buša, da bi ih kasnije strahovito razočarala njegova rešenost da prizna nezavisnost Kosova. I dalje su listom protiv Bila, odnosno Hilari Klinton, a njihove nade u Baraka Obamu porasle su kada je prvi put kritikovao Hilarinu buduću spoljnu politiku (spoljna politika inače nije "velika tema" ove američke izborne kampanje), a neki američki Srbi sa dobrim vezama u vrhu Demokratske stranke pokušali su da animiraju Obamin štab ne bi li krenuo u oštriji spoljnopolitički obračun sa njom posle njene izjave o tome koliko je rizikovala kada je putovala u Bosnu posle Dejtona. Nisu imali uspeha: rečeno im je da za to "nije trenutak" i da povod nije najbolji.
Nije ni čudo: portparol Obaminog spoljnopolitičkog štaba je Samanta Pauer, harvardska profesorica, bivša novinarka izveštač iz Bosne i dobitnica Pulicerove nagrade, ljubimica Mortona Abramoviča i drugih zagovornika teorije o Srbima kao genocidnim počiniocima koji nisu dovoljno rano bombardovani, ni u Bosni ni na Kosovu. Osnovna razlika između nje i Madlen Olbrajt, kad je Balkan u pitanju, sastoji se u tome da Pauerova smatra da Klinton nije dejstvovao dovoljno energično i brzo protiv Srba. Ona ga je zbog toga kritikovala u knjizi o genocidu za koju je dobila Pulicera, i zato nije mogla da nađe mesto u plejadi američkih diplomata koji su ušli u Hilarin izborni štab.
[objavljeno: ]
