Izvor: Politika, 28.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludi Vava, ševi mrava
Bitef je svetla tačka u ovom zavađenom svetu
Sinoć sam prisustvovao izvanrednom događaju: u mraku Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jedna ruska trupa – uz neumerenu upotrebu najlona, Crnog labuda i muškog grupnog zapevanja – igrala je neku groznu predstavu po nekom, izgleda, dobrom romanu o čamotinji života na dalekom severu. U trenutku kada je cunami široke duše preplavio gledalište, jedan uplakani glumac nije više mogao da se uzdrži i prekoračio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rampu: dramatičnim gestom skinuo je šešir s glave i njime gađao Vladu Stamenkovića u petom redu, sredina. Onda se dogodilo nešto nečuveno: najbolji beogradski pozorišni kritičar svih vremena, koji bi, pre trideset ili dvadeset godina, takav atentat ispravno shvatio kao još jedan u nizu suviše ličnih žalosnih pokušaja ugrožavanja integriteta i nezavisne pozicije, prihvatio je bačenu rukavicu, odnosno šešir i – snažnim pokretom, punim elegancije – vratio ga na scenu, ispunjavajući tim gestom svoju ulogu u plemenitoj komunikaciji scene i gledališta. Nekada davno, samo bi s tužnim izrazom lica umorno pogledao u nekom drugom pravcu ispravno procenjujući da se radi o jevtinom pokušaju pseudoavangardne bliskosti i usiljene demokratizacije odnosa proscenijuma i petog reda. Danas, međutim, ovaj događaj svedoči o novom Bitefu, novom odnosu publike i Bitefa, o novopronađenom konsenzusu stručne javnosti, ljubitelja, domaćeg i stranog faktora: tolerancija, korektnost, radost, prijateljstvo, prihvatanje, odobravanje, saradnja, učešće, integracije i sveopšta srdačnost. Bitef je svetla tačka u ovom zavađenom svetu. Uvek sam obožavao Bitef. Nekad su mogle da ga pokvare samo loše predstave. Danas to više nije moguće: Bitef je fantastičan i kada predstave ne valjaju. Zato uživam na Bitefu 2007. Niko se ne ljuti, niko ne gunđa – sem Tomija Janežiča. Ni za njega nije sasvim kasno: ima još nekoliko predstava do kraja Bitefa, pa se možda odobrovolji kao član međunarodnog žirija i uredan građanin Evropske unije koji razume preki nalog duha vremena. Mada, iskreno govoreći, sumnjam. Zato što mi je sumnjiv.
O naslovu ovog malog sastava: u komadu Dušana Jovanovića "Oslobođenje Skoplja", napisanom i igranom i na Bitefu pre trideset godina, baš kada Oslobodilac oslobodi Grad, deca trče za malim šestogodišnjim prorokom ošišane glave i viču nešto kao: ludivavaćelavaglavaludivavaševimrava... itd. Mali upišanko, kao neki mudrac sa istoka, odgovara im, gledajući u daleka plava prostranstva preko njihovih glava: Vi derišta nikada nećete biti srećni... Kada prestane olovni pljusak izaći ćete na trgove i igraćete tri puta zabranjene igre... Vaši sinovi neće biti vaši pravi sinovi, tek vaši unuci biše vaši pravi sinovi...
Gledam svake večeri na Bitefu nove predstave i stalno vidim one stare. Greška je u meni, očigledno, jer ovi mladi ljudi, čak i kad su videli nešto snimljeno šezdesetih, ne mogu stvarno ništa da znaju o davno izgubljenom vremenu i njegovom pozorištu.
Smešan sam sam sebi uhvaćen u flagrantnom prustovskom prekršaju, jer mi ples iz Tel Aviva, iako skoro izvrstan, budi samo dosadu i sećanje na Džoe Čajkina i njegov Open theatre koji se zvao isto kao i Sorosova fondacija, sada više ne znam da li slučajno, jer me je kod njega kući, na Donjem Menhetnu, u onim ogromnim soliterima iznad reke Hadson, poslala s preporukom ona Suzan koja je s Tomom Hejdenom i Džejn Fondom putovala u Hanoj kada su padale bombe, zatim se odrekla levice u Vilidž Vojsu i pred kraj otišla u Sarajevo kod Harisa da čekaju Godoa pod bombama, što je sve sasvim dosledno kad bolje razmislim – i bombe i odricanja od samoga sebe kad porasteš.
Gledam tako Kafkin "Proces" kako ga igraju glumci iz Ulice Petefi u Pešti, glumci koji mogu loptu da pojedu, kad bi se radilo o fudbalu. Gledam novo pozorište novog milenijuma, a sve mi izgleda kao Čarls Ladlam, njegov "Plavobradi" i Ridikjules teatar iz davnih dana. Mora biti da ja umišljam jer oni to svakako nisu videli. Sa druge strane, i oni kao i glumci iz petnaest Kafkinih "Procesa" koje sam gledao poslednjih četrdeset godina, igraju Kafku kao da je "Proces" pisao Žari, mali gimnazijalac iz francuske provincije koji iz dosade na času ismejava Šekspirove tragedije. Taj silni strah da je Kafka težak, nepodnošljiv i kao najgora mogućnost dosadan publici, uvek natera pozorišne umetnike na preterivanje, persiflažu i travestiju, na golicanje publike i razmetanje veštinom, snagom tela i artizmom šuplje kante. Jedini koji nam je otvoreno i bez izvinjavajućih zabluda rekao da je Kafkin svet stvarni svet u kojem stvarno živimo – bio je Orson Vels. U njegovom filmu na ovu temu vidimo zašto Bogdan Tirnanić, filmski mislilac od najveće važnosti, kaže da je "američki film poslednja velika realistična umetnost". Ja bih dodao i ono što većina ne zna: Orson Vels bio je i najveći američki pozorišni reditelj s pravom optužen da je komunista i proteran iz Holivuda. Meni posebno drag, jer je bio uporan Jugosloven od drugog početka do samog kraja, što će se lepo videti u knjizi Dragana Bisenića "Hrabri stari svet", koja će, izgleda, uprkos svim mojim skeptičnim komentarima, uskoro ukrasiti naše knjižare.
Tako iz večeri u veče, pričinjavaju mi se, kao kod Parađanova, senke davno izgubljenih predaka: gledam finske žonglere, a oni puštaju ruski nemi film "Aelitu" o kojoj nas je učio jedini koji je na svetu nešto o tome znao – Vlada Petrić. Gledam desno i vidim mog profesora istorije filma koji je tu katedru posle osnovao na Harvardu kako to gleda sa Marijom Crnobori, oštra pogleda i sigurnog hoda i pitam se da li je i on kao ja zapanjen činjenicom da se finski mladići, kao i sve u Finskoj, školovani na velikoj tradiciji ruske avangarde u svim oblastima, igraju Laterna Magike, kao ratnim plenom iz okupacije Čehoslovačke avgusta 1968, koja je, Laterna Magika – ne Čehoslovačka, tako nekako, tih dana i nestala zajedno sa Krejčinim Divadlom Zabranou, u kojem smo ponedeljkom gledali u Pragu u Ulici Narodni Tšida (ako se to tako izgovara) kako glumci ulaze u film vozeći rolšue, pa zatim to rade na filmu, da bi se opet vratili na daske i sve tako... multimedijalno.
Sve predstave koje sam do sada na Bitefu gledao, bilo da manje ili više valjaju ili ne valjaju, na isti način potresaju(!) me saznanjem da su, izgleda, ovi unuci oni unuci koji su pravi sinovi pozorišta s početka Bitefa i s kraja šezdesetih, o kojima proriče Ludi Vava Dušana Jovanovića. Primećujete da nisam rekao ni reči o rekonstrukciji Pupilije Ferkeverk iz Ljubljane. Priznaćete da bi bilo suviše očigledno. Neću, međutim, odoleti sledeći put, ako ga uopšte bude. Glavna urednica "Politike" poručila je 30-40 redaka a ja sam preterao, po običaju.
Ljubiša Ristić
[objavljeno: 28.09.2007.]
