Izvor: Politika, 16.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lovci na glave
Ako Karadžić i Mladić "padnu" zbog nečije pohlepe, onda se i njihova istorijska simbolika dramatično menja
Vlada Srbije ovih dana je ponudila astronomsku cifru onome građaninu koji prijavi Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Njihove glave su ucenjene na po milion evra, a glave ostalih, manje medijski eksponiranih begunaca, koštaju i do četiri puta manje.
U anketama koje se ovih dana sprovode u našim medijima, slučajni prolaznici i ispitanici gotovo listom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odgovaraju da tako nečasnu stvar ne bi uradili ni po koju cenu.
Neki, doduše, izjavljuju, kako ih politika uopšte ne zanima, pa zato ne bi okrenuli taj "telefon sreće" koji donosi zagarantovanu budućnost; drugi kažu da se tako "ne mogu zarađivati pare", a treći pominju patriotizam. U svakom slučaju, samo pri površnom pogledu na naše medije, moglo bi se zaključiti da u ovoj zemlji, uprkos raspadu sistema vrednosti na sve teme, obični ljudi imaju neke principe. Da ne žele da budu lovci na ucenjene glave, i da ih tako zarađeni novac ne zanima.
I, tu dolazimo do paradoksa – narod se ispostavlja kao moralan i čist, a država, to jest vlada – kao simbolički Mefisto koji siromašnoj i gladnoj javnosti maše "nepristojnom ponudom". Sudeći bar prema onome što se ovih dana objavljuje u medijima, niko ne želi da proda dušu đavolu. Da li to znači da su ucenjene glave "duša" običnog naroda, a da je đavo – onaj ko ih traži?
Jer, izgleda da se radi o tome da običan čovek, sve i da mašta o obećanom milionu, ne može da zamisli da bi mogao da nastavi da živi sa svešću da je "prodao" begunce – to bi značilo da je zarad para, svesno uništio nečiji život. "Prodati" čoveka zbog para, među običnim svetom, očigledno se smatra nekom vrstom teškog prokletstva, i niko, bar javno, ne želi da ponese takav težak krst.
Zato je ta ponuda vlade, u stvari, kontradiktorna. Stavljanjem novca u opticaj, menja se suština ove potere – upravo ideja da bi novac mogao da inspiriše ljude da zavire u svoje podrume i da izigravaju "balkanske špijune" u novoj verziji ovog političkog "velikog brata", daje ovoj istorijskoj poteri izvesni kriminogeni karakter. Jer, ako oni koji do sada, dok je sve bilo za džabe, nisu hteli prstom da mrdnu da odaju svoje komšije, sada zarad para oblače mantile i dižu kragne kako bi se bolje uživeli u ulogu tragača – onda se o građanskoj svesti u ovoj zemlji mogu izvesti brojni opasni zaključci.
Ali, ako je istina da para vrti gde burgija neće, onda se možemo nadati da će begunci biti brzo uhvaćeni. Ali, to takođe znači da je Karla del Ponte bila u pravu, i da se najtraženiji haški begunci kriju među nama, te da ova milionska ponuda može da učini da se neko predomisli. Da mu bude odjednom bliža vrećica sa blagom, od komšije ili najbližeg rođaka?
Ako Karadžić i Mladić "padnu" zbog nečije pohlepe, onda se i njihova istorijska simbolika dramatično menja. Postaće sveci, žrtve novih "juda", a njihovo razapinjanje na haški krst imaće sasvim drugačiju konotaciju. Pitanje je, dakle, ovo – ako je izdaja Karadžića i Mladića častan čin – zašto država za taj čin nudi pare? Ako je to gest vrhunske nacionalne svesti, i ako država to želi da podrži velikom nagradom – zašto ne obeća da će objaviti ime srećnog dobitnika tih milion evra, i zašto ne obeća da će se potruditi da njegovo ime uđe u istoriju? Zašto takav patriotski čin treba da bude nagrađen novcem, i u tajnosti, i zašto se onome ko odluči da prijavi begunce, ne dodeli orden narodnog heroja? Ako je to častan čin, zar ne treba da bude okićen svim počastima? A ako je nečastan, onda treba da bude obavljen u tajnosti i konspirativno?
Ovo su samo neka od pitanja koja se roje oko ove kontradikcije. Jer, novac valjda treba da bude dugoročna uteha za "nečistu savest", neka vrsta "nadnice za strah" onome ko je okrenuo onaj telefon?
Da nije tako, zar bi uopšte trebalo pominjati novac u akciji hapšenja srpskih političkih "fantoma"? www.mirjanabm.com
M.Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 16.10.2007.]
