Izvor: Politika, 16.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loš kompromis
Šta raditi sa NIS-om da bude uspešan - trebalo bi da predlože njegovi profesionalni menadžeri, ali se takvi ređe imenuju. Tek pod pritiskom međunarodnih organizacija odabrani su i privatizacioni savetnici Meril Linč i Rajfajzen investment. Dobili smo konačno i njihove predloge koji su neobični, neargumentovani i kontradiktorni. Oni predlažu da u prvoj fazi treba prodati 37,5 odsto nepromenjenog NIS-a, a isto toliko zadržaće i Vlada. Daljih 18,3 odsto akcija biće stavljeno u privatizacioni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << registar, kojima duže neće niko upravljati, a 6,7 odsto akcija će posle prodaje pripasti zaposlenima.
Koji se ciljevi mogu postići ovakvim predlogom? Davanje većinskog prava odlučivanja manjinskom akcionaru verovatno je izraz uviđanja da Vlada loše upravlja NIS-om. Ali, zašto se to onda poništava njenim vetom? Bolja cena akcija i veći interes kupca da aktivno upravlja bili bi postignuti prodajom većinskog paketa akcija. Prodaja samo strateškom kupcu isključuje finansijske ulagače i dalje snižava cenu. Uslovljavanje investiranjem u rafineriju cena se dalje obara. Ostaje rebus - da li će manjinski ulagač dobiti privilegije da postane i većinski. Ako bude tako, sumnjivo je projektovan konačni većinski ulagač. Za onoga ko ima opciju dokapitalizacije bolja je niža cena.
Predlog liči na loš kompromis između prodaje većinskog i manjinskog paketa akcija. Prodaće se manjinski, uz davanje prava upravljanja kupcu. A da bi se zadovoljila Vlada, ona će imati veto, koji je od "državnog" interesa. Kad i kako će biti okončan štetni monopol rafinerija, predlog ne određuje. A baš od toga zavisi javni i državni interes. Kako bi baš manjinski ulagač kupio sve akcije od zaposlenih i tako stekao 49 odsto učešća u NIS-u.
U javnost, dakle, nisu dospeli bitni elementi privatizacije. Istraživanje i eksploatacija nafte i gasa, rafinerije i trgovina su u različitom položaju. Svi delovi će morati da se izlože konkurenciji. U takvoj situaciji, izboru načina privatizacije treba da prethodi program ventilacije na tržištu svih poslova NIS-a. Mora se analizirati održivost rafinerija. Prodajom mesa sa kostima obično se dobija manja cena od prodaje samo sortiranog mesa. Kratkovida je ideja da se privuče kupac na manjinski udeo, uz oslovljavanje da zatvara rafinerije.
Treba realno prepoznati najmanje tri različita i suprotstavljena interesa. Sada najgore stoji interes građana potrošača, koji plaćaju zbog monopola veće cene NIS-u. Oni su i poreski obveznici koji dalje plaćaju i subvencije tom preduzeću. A ono isporučuje i nekonkurentan kvalitet proizvoda.
Pošto to nije neminovno, interes je građana bolje upravljanje NIS-om. Ako se zakonom urede pretpostavke kvaliteta i sigurnosti snabdevanja, u uslovima konkurencije, privatni vlasnici bi to morali da postignu. Osnovni cilj privatizacije trebalo bi da bude baš taj.
Zaposleni u NIS-u imaju svoje interese, koje možda neće zadovoljiti predloženi poklon od 6,8 odsto akcija.
Interes Vlade je sad suprotstavljen tim interesima, a samo ona odlučuje. Status kvo joj najviše odgovara. Prijatno je imati mesto za nagrađivanje kadrova. Setimo se da je kod prvog pokušaja privatizacije NIS-a smenjen njegov direktor koji je prethodno bio predsednik Vlade.
Podobna uprava NIS-a vidi problem u nedostatku investiranja. Kao da se efikasnijim upravljanjem ne bi generisalo više sopstvenog novca, a nadasve brže omogućili dokapitalizacija i krediti. Uspešno poslovanje nalazi finansiranje. Sadašnja Vlada generalno ne voli dokapitalizacije, preferira unošenje novca u budžet. Da li je do sada i bilo mogućnosti da se objektivno meri poslovanje NIS-a u svim njegovim delatnostima? Bez toga se upravlja u magli. Nema više ni Međunarodnog monetarnog fonda da pogura i ono što ne odgovara Vladi.
Jedna od mogućnosti jeste da se počne i sa tim. Prospekt NIS-a i mali broj akcija na državni kapital ponuditi postepeno na berzi. Upravu birati sa mandatom dok raste vrednost akcija. Tada bi uprava pod pretnjom smene bila uspešnija. Bio bi to i doprinos razvoju domaćeg finansijskog tržišta, na kojem još nema nijedne dugoročne obveznice. Iz prospekta bi postali transparentniji finansijski položaj i poslovni uspeh NIS-a. Uprava bi se bojala smene i trudila se da cena akcija raste. A ako se u tome uspe neće biti usamljen ni "Hemofarm".
U najmanju ruku, efikasna uprava bi realnije analizirala razlike u poslovanju istraživanja i eksploatacije, rafinerija i trgovanja. To bi olakšalo razumnu reorganizaciju, koju bi sledila razumnija privatizacija. Nema dobre naftne kompanija u većinskoj svojini ili sa vetom Vlade na odluke manjinskog ulagača. Predložene faze privatizacije su samo kamuflaža za otezanje koje i neće doneti pogodnog vlasnika.
Privatizacioni savetnik iz SAD kažnjavan je za pogrešne savete, a nas mnogo više od njega tangira sudbina NIS-a. Rafinerije nam trebaju, onakve i u onoj meri, u kojoj mogu biti rentabilne u konkurenciji sa drugim i uz isporuku kvalitetnih proizvoda. Gde još imate u jednom pravnom licu istraživanje, proizvodnju nafte, rafinerije i pumpne stanice. "Državni interes" mora da bude interes građana da jeftino kupuju kvalitetno gorivo, a da NIS bude poslovno uspešan i dobar poreski obveznik.
Konsultant za strana ulaganja
Milan R. Kovačević
[objavljeno: 16.08.2006.]
