Izvor: Politika, 22.Jan.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lopovi su povlašćeni
Ma koliko to čudno zvučalo, lako ćemo za Kosovo, teško ćemo sa sobom, ovakvima kakvi smo
Prošlo je više od dve decenije od smrti Jugoslavije i više od jedne decenije od okončanja ratova za njeno nasleđe. Nije čudo, međutim, što su odnosi među državama naslednicama neretko teški uprkos protoku vremena koje leči sve, jer ratovi su s malom pauzom potrajali čitavu deceniju. Mnogo zla su nekadašnji građani Jugoslavije jedni drugima napravili kao građani država >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naslednica u nastajanju. Iz Evropske unije predvođene Nemačkom, čija je uloga u razbijanju Jugoslavije bila istaknuta, danas stižu inicijative za popravljanje odnosa među susedima. Naravno, interesi današnje EU i država naslednica Jugoslavije tu se podudaraju. Nacionalističke zađevice nikome nisu u interesu.
Otud su se varnice koje su izbile između predsednika Srbije Tomislava Nikolića i predsednika Hrvatske Ive Josipovića morale ugasiti. EU je uticala na premijere, Zorana Milanovića i Ivicu Dačića, da zakorače ka normalizaciji odnosa Hrvatske i Srbije. Ova dvojica su to i uradili, a onda se predsednik Nikolić poneo kao ljubomorno dete koje je, dok je gost bio u kući, neutešno plakalo što mu se nije posvetila zaslužena pažnja. Bilo je to neprijatno iskustvo koje bi, ako se bude ponavljalo, samog predsednika moglo odvesti u izolaciju, uprkos nedavnoj poseti Crnoj Gori. Ono što je pozitivno u celoj priči jeste da Srbija neće biti izolovana blagodareći razboritoj regionalnoj i spoljnoj politici Vlade Srbije. Istovremeno, sada je svima vidljivo koje su koristi od činjenice da je predsednik dao ostavku na mesto šefa političke stranke, jer da nije, moguće je da bi čitava vlada krenula izolacionističkim samoubilačkim putem.
No, predsednika Srbije treba pohvaliti za izradu platforme o Kosovu, jer ona je u svom najvećem delu veoma dobra pošto jasno ukazuje na pravce na kojima treba tražiti rešenje kosovskog problema i stavlja dobrobit ljudi iznad teritorijalnih pitanja. Dva sporna stava o tome da „ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori” i o prekidu „tehničkih pregovora” nisu ušli u konačni tekst. Ovakvim ishodom nezadovoljni su DSS, koji uporno gura nerealnu politiku prema Kosovu kako bi privukao srpske nacionaliste, i LDP, koji i na pitanju Kosova dokazuje SAD i EU da se na njega uvek mogu osloniti. DS se, pak, uprkos prilično nemuštom manevrisanju, kako bi navodno ukazao na sukob između predsednika i vlade povodom Kosova (iako je bilo jasno da je predsednik popustio) ipak priklonio onoj politici koja je u velikoj meri nastavak kosovske politike Borisa Tadića, čije su četiri tačke u velikoj meri razrađene u konačnom tekstu platforme.
No, ma koliko to čudno zvučalo, lako ćemo za Kosovo, teško ćemo sa sobom, ovakvima kakvi smo. Ne radi se tu samo o oligarhiji, poslovnoj i političkoj, izuzetno niskom kvalitetu političara, o čemu je autor ovih redaka relativno često pisao. Reč je o trulom sistemu koji je nagrizao svaku poru ne samo države nego i društva. Trulež je toliko napredovala da gde god čovek prstom pipne propadne. Profesori na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, koji su uzimali mito od studenata, na putu su da se izvuku i ne dobiju zasluženu kaznu, jer slučaj bi mogao zastariti. Studenti, pa čak i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, varaju na ispitima, plagiraju seminarske, a u poslednje vreme i diplomske radove. Za plagiranje su kazne izuzetno blage; student uhvaćen u takvoj raboti ne može polagati ispit do kraja tekuće školske godine. Štaviše, i za plagiranje diplomskog rada kazna je ista, a onaj ko je uhvaćen u doslovnom prepisivanju čitavih stranica tuđe knjige, to jest u krađi, nada se (s punim pravom) podršci fakultetskih vlasti. Dok se na ozbiljnim univerzitetima u svetu (ne samo na Oksfordu i drugim starim univerzitetima u zapadnoj Evropi ili u SAD, već i na, od beogradskog univerziteta mlađoj, ljubljanskoj univerzi) za plagiranje gubi pravo na studiranje na dotičnoj ustanovi, ovde su izgledasumnjivi oni koji plagijat otkriju, a pokradenog ionako niko ništa ne pita.
Slično tome, kradljivci i obijači kola nadaju se podršci policije. Neretko je i imaju, jer učestale krađe, na primer, na beogradskoj Banjici, retko se, ako ikad, otkrivaju, a piscu ovih redaka nije i ne može biti jasno da policija nema saznanja ko ih vrši. Isto tako, zar se kradljivci bakra, bilo žice,bilo kazana za pečenje rakije, ne mogu pohapsiti, ako policija zna ko bakar otkupljuje? Utoliko, premijer Dačić znatno bolje vodi spoljnu i u sklopu nje regionalnu politiku vlade nego Ministarstvo unutrašnjih poslova. Tužno je, ali ne i manje istinito: u postjugoslovenskoj Srbiji lopovi u svim sferama društva povlašćeni su u odnosu na pokradene, relativno vredne i poštene građane.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 22.01.2013.
