Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Logoraš ili građanin Kalea
Stajao sam i čekao da, zajedno s tim ženama, budem prozvan, i da se na prozivku odazovem. Stajao sam kao da se, zajedno s njima,molim. Ili kao da, zajedno s njima, protiv nečega protestujem
ZAPIS
U aprilu 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja Srbije, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, koji je smešten u Paviljonu Veljković u Birčaninovoj ulici, izložena je velika instalacija Vide Jocić, pod naslovom „Apel za mir”. Tu instalaciju, bolje reći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tu skulptorsku skupinu, čini trideset istovetnih stojećih ženskih figura, koje su postavljene u šest kolona i pet redova. Te ženske figure, koje je izvajala nekadašnja logorašica iz Aušvica, na čijoj je ruci 1943. godine istetoviran broj 49865, stoje kao na logorskoj prozivci. U isto vreme, one bi mogle biti i hor Ateninih sveštenica iz Orestije, ili hor zarobljenih Trojanki. Trideset tankih desnih ruku savijeno je u laktovima i položeno na trideset trbuha, dok je trideset levih ruku spušteno niz trideset tela. Tela su tanka kao da su presovana. Lobanje bez kose su duguljaste i jajaste, jagodice ispupčene, oči uske i kose, a tanki i izduženi nosevi se spuštaju do malih i stisnutih usta. Instalacijom dominiraju tanke, čiste, mirne vertikalne linije.
Šetajući oko tih skulptura, čiji se pravi redovi, dok oko njih kružim, pretvaraju u dijagonale, zagledao sam ih sa strane, pravo u oči i duguljasta lica, u leđa, vrat i potiljak. A onda sam, u jednom trenutku, osetio neodoljivu želju da i sam stanem u jedan od tih pet redova, u jednu od tih šest kolona, u jednu od tih dijagonala. Zakoračio sam, i ušao u tu instalaciju, u tu skulpturu, među te žene. Gledao sam u bronzani potiljak ispred sebe, a na sopstvenom potiljku samo sećao bronzani pogled figure koja je iza mene stajala. Ispred i iza, levo i desno od mene, stajala su ta tanka ženska tela čije se glave pretvaraju u ptičje. Stojeći među njima, i sam sam se osećao kao skulptura, kao sastavni deo te velike kompozicije ili tog hora. Stajao sam i čekao da, zajedno s tim ženama, budem prozvan, i da se na prozivku odazovem. Stajao sam kao da se, zajedno s njima, molim. Ili kao da, zajedno s njima, protiv nečega protestujem. Ili kao da, zajedno s njima, čekam presudu. Za mene je to bio jedan sasvim nov i neočekivan osećaj. Tu veliku skulptorsku skupinu nisam samo gledao nego sam je istovremeno i kreirao, i sam bio kreacija. Čak mi se činilo da je ta skupina i instalacija dovršena, i da je dobila pravi smisao, tek onda kada sam i ja u njoj našao svoje mesto.
Izašavši iz Paviljona Veljković, i silazeći niz Birčaninovu ulicu, živo sam poželeo da isti eksperiment ponovim i u Rodenovom muzeju u Parizu. Da proverim da li bih se u velikoj Rodenovoj skulpturi osećao kao građanin Kalea.
Ljubomir Simović
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
