Izvor: Blic, 30.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lobiranje na „srpski način”
Pojam „lobi” (izvorno „hodnik”, „predsoblje”) i lobiranje proizvod su političke prakse u SAD. Inače, lobi je organizacija ili grupa čiji cilj je da političko-propagandnim (i finansijskim) sredstvima ostvari uticaj na zakonodavni organ da donese ili ne donese određeni propis ili odluku u skladu sa interesima naručioca lobiranja.
To se u praksi, naravno, sve više ostvaruje i uticajem na izvršnu vlast koja faktički kreira zakonodavnu i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << državnu politiku. U političkoj teoriji pojam lobija pretežno se definiše kao interesna grupa ili grupa za pritisak. Delovanje ovih grupa često je na samoj ivici zakona i morala, pa i u sukobu sa njima. Zato je u SAD delovanje lobija uređeno posebnim zakonom još 1946. godine. To, međutim, nije otklonilo sumnje u moralnost i zakonitost njihovog delovanja. O tome svedoči i jedna od prvih odluka novoizabranog predsednika SAD Baraka Obame da lobistima zabrani davanje bilo kakvih poklona ili drugih naknada članovima administracije Bele kuće kako bi oni uticali na donošenje propisa i odluka u skladu sa interesima određenog lobija. Istovremeno je zabranio članovima svoje administracije da dve godine po napuštanju položaja „utiču na bivše kolege” u Beloj kući. Sve ovo rečito govori da je veoma rašireno i moćno lobiranje u SAD, iako formalno legalno, uveliko suštinski poprimilo karakter korumpiranja državnih funkcionera.
Svedoci smo, naročito u novije vreme, da se i u Srbiji sve više govori o lobiranju i lobistima koji na razne, po pravilu nezakonite načine pokušavaju da utiču na zakonodavnu, posebno izvršnu vlast, kako bi njihovi propisi i odluke bili prilagođeni ekonomskim interesima prvenstveno najbogatijih domaćih kapitalista, tzv. tajkuna. U Srbiji, međutim, ne postoji nikakav propis kojim bi se regulisalo političko lobiranje, tako da se ono odvija potpuno divlje i tajno, to jest nelegalno. Doduše, ne bi se stanje u našoj praksi bitno promenilo i da postoji zakon o lobiranju jer bi on, verovatno, bio pun uopštenih formulacija koje bi omogućavale njegovo izigravanje, odnosno kršenje. O tome, uostalom, govori slab kvalitet, nepotpunost, kao i nepoštovanje propisa o finansiranju političkih stranaka, o borbi protiv korupcije, o zaštiti konkurencije, o javnim nabavkama, o sprečavanju sukoba interesa itd. Sve to je logičan proizvod kapitalističkog, svojinskog i ekonomskog sistema u Srbiji koji je uspostavljen i funkcioniše na špekulativan, a dobrim delom i na monopolski i kriminalizovan način, koji ga politički, pravno i moralno trajno diskredituje.
Pošto sistem lobiranja u Srbiji nije zakonski uređen, sprovodi se tajno, što ga čini koruptivnim, to jest nezakonitim metodom uticaja na politiku i odluke državnih organa. Taj sistem lobiranja na „srpski način” prvenstveno se odvija na „tajnoj liniji”: tajkuni i vrhovi političkih stranaka. Naime, javna je tajna da tzv. tajkuni izdašno finansiraju izborne kampanje i druge potrebe političkih stranaka, a zauzvrat od njih, kad dođu na vlast, očekuju određene pogodnosti u poslovanju na osnovu zakona i drugih propisa. O veoma sumnjivim „finansijskim” odnosima tajkuna i stranačkih vrhova posebno govori činjenica da stranke, uprkos zakonskoj obavezi, ne prikazuju glavne izvore svoga finansiranja, posebno finansijere skupih izbornih kampanja koje daleko prevazilaze zakonske okvire njihovih izvora prihoda. Jedino je T. Nikolić, ali tek kao lider otcepljenih radikala (naprednjaka), javno priznao da je „Delta” finansirala neke troškove izborne kampanje SRS. Koliki li je tek bio stvarni iznos te „pomoći” SRS-u, kao i donacija, pre svega onim strankama čije se učešće u budućoj vlasti sa sigurnošću očekivalo.
S druge strane, nepoštovanje i krupne manjkavosti zakona koji su bitni za uspešnu borbu protiv korupcije, takođe pogoduju lobiranju i interesnoj sprezi najbogatijih tajkuna sa delom političke vlasti. Primera radi, važeći Zakon o zaštiti konkurencije (donet 2005) ne slučajno još nije usklađen sa pravnim standardima EU, to jest ne sadrži ovlašćenja Komisije za zaštitu konkurencije da izriče finansijske kazne za povredu ovoga zakona, odnosno stvaranje monopolskog položaja na tržištu. Za razliku od zakonskih rešenja u Srbiji, nezavisna komisija EU ima takvo ovlašćenje, pa je, primera radi, moćnom Bilu Gejtsu izrekla kaznu od celih 900 miliona dolara zbog kršenja antimonopolskih propisa EU. A u Srbiji čak i pojedini ministri, iako nenadležni, javno su dovodili u sumnju nalaze i rešenja Komisije za zaštitu konkurencije u vezi sa monopolskim položajem „Delte”. Naravno, ozbiljnoj „lobističkoj” sumnji podležu i pojedine krupne, a jeftine privatizacije veoma vrednih društvenih preduzeća od strane stranog kapitala, kao i neke skupe koncesije čiji bitni uslovi ni do danas nisu poznati javnosti (Horgoš-Požega).
Nedavno je vlasnik medijske imperije „Pink” u „Utisku nedelje” najavio lobiranje u Skupštini kako bi sprečio usvajanje predloženog, inače nužnog, zakonskog rešenja o radikalnim antimonopolskim merama u medijskoj sferi. Imajući u vidu način stvaranja kapitala „Pinka” u prošloj deceniji, opravdano se javlja sumnja u prirodu njegovog „lobiranja”. Najnoviji slučaj sumnje u lobiranje u korist jednog drugog krupnog tajkuna, tzv. Peconija, takođe je vrlo indikativan. Naime, na predlog zakona o akcizama na duvan, SPS je, nasuprot vladinom predlogu zakona, u Skupštini podnela amandman kojim se predlaže smanjenje akciza na najjeftinije cigarete koje proizvodi fabrika pomenutog Peconija. Amandman su podržali poslanici LSV i SVM iz vladajuće koalicije i opozicione partije i tako formirali ad hok antivladinu parlamentarnu većinu! Ovoga puta izgovor im je bio veoma lukav, a u osnovi demagoški - time se štiti standard siromašnih građana. To bi bilo za pohvalu kad se na taj način ne bi obilato punili džepovi inače prebogatog proizvođača jeftinih cigareta, a na štetu državnog budžeta. Ovako ispada da se građanima za utehu nudi jeftina i po zdravlje najštetnija cigareta, kako bi oni, uz pivo i kafu po staroj ceni, bar na trenutak „zaboravili” na svoj bedni ekonomski položaj.
