Izvor: Politika, 03.Okt.2011, 11:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi sa šestim čulom
Doskora je takvo pitanje smatrano besmislicom, s naučne tačke gledišta. Međutim, najnovija istraživanja pokazala su da i vinska mušica i čovek imaju u očima isti protein, svojevrsni prijemnik elektromagnetskih talasa iz Zemlje
Imaju li ljudi šesto čulo?
Doskora je takvo pitanje smatrano besmislicom, s naučne tačke gledišta. Iskreno govoreći, učenjaci su imali na umu naglabanja svakojakih učitelja koji su olako obećavali pronicanje u onostrano. Sada su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << suočeni s prirodnom pojavom – viđenjem Zemljinog magnetnog polja.
Moć, za koju se pretpostavljalo da je ograničena jedino na kornjače, lastavice i na još neke životinje što se volšebno usmeravaju na svojim dugim putovanjima, krije se, po svemu sudeći, i u čovekovim očima. I to je otkriveno ispitivanjem kriptohroma 2 (human cryptochrome 2 preotein), ključnog proteinskog sastojka za geomagnetno opažanje.
Iako je na genetskoj grani veoma udaljena od nas, u vinskoj mušici (Drosophila) ispoljava zadivljujuće delovanje. A u znatnoj količini, nećete verovati, nalazi se u ljudskim očima. Može li taj protein, veoma izražen u mrežnjači (retina), da bude čovekov svojevrsni prijemnik elektromagnetskih talasa?
Znaju bez satelita
Na Univerzitetu Masačusets (Medicinska škola) godinama su usavršavali praćenje bioloških promena na leptirovima monarsima, koji u svojem seljenju prevaljuju velika rastojanja. Leteći sve više ka severu, u potrazi za mlečnim biljem, u pozno leto stignu i do najsevernijih predela evropskog i američkog kontinenta. Ali to nisu isti koji krenuli na daleki put s juga, već njihovi potomci! Zašto?
Zato što se u toku seobe izleglo nekoliko novih naraštaja.Približavanjem jeseni i hladnijih dana, svi preživeli se vraćaju u toplije krajeve, u ogromnim rojevima, prekrivajući poveći deo neba (prema nekim podacima, i preko 30 kilometara u širini). I svake godine,neizostavno, preleteistim putevima. Otkuda to znaju, ako ne koriste satelitsko navođenje (nemaju mobilne telefone)?
Slično pitanje je sebi postavio neurobiolog Stiven Repert. Imaju li ljudi srodno čulo? Šta je to vodilo davne žitelje Polinezije u malim čamcima preko okeana na neizvesnim plovidbama, dužim od pet hiljada kilometara? Da li je bilo dovoljno (i uputno) gledati samo u noćno nebo obasuto zvezdama?
Istraživačko traganje započeo je izučavajući kriptohrom, protein osetljiv na svetlost, koji upravlja dnevnim ritmom telesnih ćelija. Kako taj nevidljivi sunčani kompas pomenute insekte navodi na valjan put?
Još pride: zna se da leptirovi-selice lete bez greške i kada je sunce zaklonjeno!
I to je fiziko-hemičare podstaklo na razmišljanje da navedeni protein beleži magnetska kolebanja. Drugim rečima, pitali su se da li im on omogućuje da osećaju Zemljino magnetno polje.
Laboratorijska ispitivanja su započela s vinskim mušicama, čije je gene nešto lakše premeštati, i pre tri godine je ustanovljeno da su i one u stanju da ga uoče. Pod jednim uslovom – gen za kriptohrom mora da bude u valjanom radnom rasporedu, da bude ispravan. Zatim su pokazali da dva gena leptira monarha, koja su zamenila mušičin u praćenju magnetnog polja, imaju istu svrhu.
Teslina opomena
Zanimljivije je to što je jedan od ta dva istovetan odsečku DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) u čovekovom genu za kriptohrom. Odmah je zaiskrila nova pitalica: može li čovekova „nasledna jedinica” da vaspostavi „magnetni osećaj” u vinskoj mušici, čija je prethodno uspavana?
Na redu je, dakle, još jedno procenjivanje ljudske magnetne prijemčivosti. Čovekov gen za kriptohrom osobito je delotvoran u očima, što podgreva očekivanja da se magnetno polje, na izvestan način, može opaziti, ukoliko rečeni proteinski sastojak deluje na mrežnjaču, i obratno (interakcija).
Neurobiolog Stiven Repert, naime, pretpostavlja da se takva vrsta usmeravanja vremenom zagubila, imajući na umu da se osećaj za magnetno polje izvorno koristio za snalaženje u prostoru. Životinjama je, pre svega, olakšavao da odrede svoj položaj.
Zavisno od rasporeda pominjanog proteina u oku, insekti su u stanju da raspoznaju svetlije ili tamnije predmete, usmeravajući se prema magnetnom polju. Uspostavlja se, u suštini, neka vrsta mreže ili rešetke pokazivača u vidnom opsegu, na osnovu kojih veverica pronalazi zakopani žir ili lisica u jednu sliku objedinjuje i što vidi i što čuje.
Najviše iznenađuje, međutim, činjenica što su vinske mušice u ogledima, iako im je kriptohrom delimično uništen, i dalje osećale magnetno polje.
Ukoliko leptirovi, ptice i lisice raspolažu takvom moći, zašto je ona zauvek odumrla kod čoveka? Koliko nas u tome ometa elektromagnetni svet koji smo sami izgradili, a na čije posledice nas je odavno opomenuo genijalni Nikola Tesla? Hoćemo li, napokon, povratiti zagubljeno šesto čulo?
Odogonetka se krije u tome kako se podatak iz kriptohroma prenosi u nervni sistem. Za sada to nikome nije jasno.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 24.09.2011
