Izvor: Vesti-online.com, 05.Dec.2015, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljudi sa dušom

Dve slike Srbije na jednom mestu, na nekoliko desetina metara jedna od druge: u Centru Sava neki fini svet sa dušom kulja ka vratima dvorane u kojoj se premijerno prikazuje film o nekim običnim ljudima koji su spasli život maloj Nađi.

Malo dalje odatle Miškovićev hotel Kraun plaza opkoljen policijom, jer je i tu odseo deo Oebsove bulumente koju je Dačić navabio u Beograd, glumeći svog idola i uzora, druga Tita.

"Oprali su ulicu. Mora da je ono đubre prošlo", >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << pade mi na pamet aforizam meni nepoznatog autora, dok sam zamišljao kako se belosvetske prdonje, od Kerija do Čavušoglua, pod policijskim rotacijama dovoze da odremaju i možda ponešto domaće prevrnu.

Jer, mi smo poznati kao galantni domaćini, nema da nema.

U Centru Sava smenjivali su se smešni i gorki kadrovi grčevite borbe za život deteta koga je država otpisala. Ispred Kraun plaze dežurala su kola Hitne pomoći ako nekom belosvetskom prdonji slučajno pozli od prežderavanja, ili kokaina.

U mraku bioskopske dvorane, u svečanoj tišini, na licima potrešenih ljudi sa dušom smenjivale su se suze i osmesi, a na odjavnoj špici gorke, optužujuće reči: konzilijum do dana današnjeg nije odgovorio porodici Novaković zbog čega njihova Nađa, koju je pogodila bolest koja nanišani jednog u milion, nije ispunjavala kriterijume za spasonosno lečenje van granica ove, kako u filmu reče Kesić, "sjebane zemlje".

Znate li koliko je 300.000 evra u Srbiji, braćo draga? I kakvu ludačku upornost i koliko srce su morali doskora anonimni momci sa opustošene beogradske periferije da krenu u nemoguću misiju.

Uspeli su - digli su na noge ono što valja u ovoj naciji, vest o akciji buknula je kao šumski požar i Nađa je po spas otputovala u Frajburg.

Država Srbija od tih ogromnih, sumanutih, stravičnih 300.000 evra nije dala - ni dinar!

"Nikakvu pomoć nismo imali. Najteže mi je bilo da dam hiljadu dinara za gorivo kako bih širom grada lepio plakate, umesto da te pare dam Nađi", govori u filmu jedan od momaka-heroja, odmah uz rame glavnom inicijatoru akcije Jovanu Simiću.

Dok je tekla očajnička borba za spas devojčice, a država posle dva konzilijuma hladno odbrusila da para nema, niti im se nadaj, bilo je da se zagrabi u kasu za ološ u službi režima, za bulumentu državnih parazita na čelu sa Vrhovnim parazitom, za svaku bagru koja može da posluži da se vlast još malo produži.

Za Nađu para nije bilo. Kome ona treba, i zašto? Da glasa - još je mala.

U dvorani Centra Sava nije bilo nijednog političara da vidi ođavnu špicu u kojoj je pisalo kako država prstom nije mrdnula da spase jedan malecki život. Prećutno, oni su bili persone non grata među ljudima s dušom. I svima je u sali bilo lepo bez vonja bezdušnosti i pohlepe.

Kada je na binu, posle projekcije, izašao Jovan, momak-heroj, cela dvorana je ustala i aplauz je trajao dok se dlanovi nisu usijali. Onako kako Vođa može samo da sanja, okružen bataljonima poltrona dubokih ambicija, plitke pameti i obezljuđenih, kao i njihov idol i jedina uzdanica.

Jovan Simić pobedio je državu. Srcem i dušom. Pokazao je svima kako se mora. I može. Ne daj se Srbijo, ni njihova neće do zore goreti.

Nastavak na Vesti-online.com...