Izvor: Politika, 18.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi bez adrese
U beogradskom prihvatilištu beskućnici bledih lica, grčevito stežu svoje pokrivače kao u strahu da će im neko oduzeti toplinu koje su se domogli
Hladno januarsko jutro. Duva jak vetar. Dole, na ulici, ljudi dižu revere kaputa i jakni da bi se zaštitili od ledenog dodira. Ali, to će ubrzo biti zaboravljeno – oni će uskoro biti kod svojih kuća, u toplom. No, zaboravićemo i mi koji smo ih posmatrali i stajali pored prozora u toplim sobama, kancelarijama i redakcijama.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
A da li će zaboraviti i beskućnici, da li i njima uskoro prolazi mraz koji štipa obraz i ledi dah? Ko su ti ljudi bez krova nad glavom, kojih se obično setimo o božićnim praznicima ili u danima kada mrazevi odnose ljudske živote?
Razmišljajući o njima čini se da su sve te priče možda slične, jer u sebi sadrže sličan obrazac neodgovornosti, ili su to, ipak, samo nesrećne životne okolnosti koje nisu uspeli da nadvladaju pa su ih one gurnule na ulicu – na marginu društva. Ili su, možda, mnogi od beskućnika na poslu bili lenji, neposlušni ili nesposobni za timski rad, pa su ga gubili, ako su ga uopšte i dobili, te tako ostali bez adrese.
Međutim, uz zaleđenu ulicu ka Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici u Beogradu polako se gubi svaka teorija uzroka i nastanka beskućništva. Ostaje samo dilema šta bi ti jadni ljudi na ovom mrazu da nije ove ustanove.
Toplota i miris čorbe ispunjavaju zgradu, kao u nekoj radničkoj menzi u kojoj svako može da se zagreje i okrepi. Ali, zaprepašćenje sledi. Hodnici, čekaonica, puni dušeka, na svakom leži po jedna životna priča. U sobama jedva se prolazi između kreveta, poređanih jedan do drugog. Mesta nema ni da igla padne.
Stanari bledih lica, grčevito stežu svoje pokrivače kao u strahu da će im neko oduzeti toplinu koje su se domogli. Neki kao senka na krevetu, posmatraju vas ukočenim pogledom koji boli ljudsko biće u vama. Neki ne žele da pričaju, odmahuju glavom ili je okreću na suprotnu stranu. Kao da vam žele reći: pa dosta je svakom sopstvena muka.
U hodniku u kojem ima mesta tek toliko da se prođe u jednom smeru, svaki namernik dobije osmeh pokoje bakice, koja mu maše u znak dobrodošlice.
Baka Milka preispitujući svoju prošlost samu sebe pita šta da uopšte kaže kada je ovde završila.
– Izbeglica sam iz Hrvatske, muž mi je umro još dok sam tamo živela. „Podravka" mi uzela imovinu, a rodbine nemam te me evo ovde – odmahnu rukom i nastavi dalje niz hodnik.
U jednoj od soba, smešten je Peđa, osamdesetogodišnji Beograđanin, koji je posle razvoda prodao kuću na Zvezdari, a kako kaže : „Dok je bilo para bilo je i prijatelja.”
„Imam i sina, koga devet godina nisam video, niti mu se nadam, jer on za mene neće ni da čuje. Zabranila mu majka” – objašnjava ovaj sedi čovek i ljuti se na svakog sagovornika koji nema vremena da čuje svaki detalj njegovog života koji ga je doveo do uličnog ognjišta. Ma idite, i onako, besno sebi u bradu dodade: „Nemam više s kim da pričam otkako mi je umrla Vera Lubarda.”
Priča sa štićenicima ovog prihvatilišta razbija sve predrasude o beskućnicima kao ljudima koji su bili lenji i neposlušni na poslu ili nesposobni da očuvaju porodično gnezdo. Kako kažu zaposleni u Prihvatilištu, mnogo je ovde onih koji imaju i decu i rodbinu koja ih se odrekla, samo zato što su postali bolesni i nemoćni. Ali, zato se imovine nisu odricali. Čim bi potpisali ugovore o izdržavanju, većina njih bi bivala izbačena na ulicu, a stan prodat.
I na kraju, vraćajući se iz ovog utočišta tužnih ljudskih sudbina jedva čekate da otvorite vrata sopstvenog doma, koji sada nema više nikakvih mana. Znate samo jedno da, osim bolesti, nema veće muke od nemanja adrese.
Gordana Bašović
[objavljeno: 19/01/2009]
