Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Maj.2020, 20:08
Ljubomir Živkov: Zavidljivi svirac
Farkaždin je čisto srpsko selo, rečeno je ne meni nego nečijem gostu koji se ukazao za socijalističku slavu i želeo da se na licu mesta izvesti o nacionalnom sastavu, čim smo ostali sami pitao sam babu šta znači “čisto”, pa tako se kaže, nema nikog drugog osim Srba, dobro, ali ovo “čisto” zvučalo je kao da smo dostigli ili da smo sačuvali neko savršenstvo; kliše se kao i drugde jako lepo bio primio, čuću ga ne jednom i kasnije, čak će ukrasni pridev bivati izgovaran >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << sa sočnim naglaskom, samo što to nije bilo istina. U Jamurama, ali i u Zelenom sokaku, živeli su ljudi čije je potomstvo odmalena bilo bilingvalno, a koji nisu slavnu čistotu niukoliko pomutili, naoborot!
Prolazio sam pored njihovih kuća sa malim prozorima, čuo sam da im, i kad nemadu konje, uvek na zidu visi am, oglava i ogrljine: sad nemamo nijednog konja, ali će se sreća okrenuti, uzdice okačene o klin podsetnik su na bolje vreme i jamstvo da će opet biti kupljen bar jedan konj, ili ćuše.
Nisu imali zemlje, konji su im služili za radovanje, za podvoz, za odlaske na službena trgovačka putovanja, i za preprodaju, ako im se osmehne sreća, njihove smo zaprege susretali ujesen, kad se već uveliko hvata mrak, kako odlaze u atar da sakupljaju pabirke, mada je na mesečini usput bila utovarena ne jedna gomila i lepog kukuruza koji je predveče bio obran, ali nije mogao da stane u poslednja kola.
Na Perleskom drumu sustižem zapregu, u špediteru sedi protivzakonito šest ili sedam putnika različite dobi, pretičem ih polako, svi srdačno otpozdravljaju, i ja primetim da je sa leve strane odrastao konj, dok je s druge strane rude malo odraslije ždrebe, od možda četiri meseca: za njega imaju mali am i malu oglavu. To nisam nikad dotad, a ni docnije, video, mali ne vuče puno, trčkara da ga drčanik ne sustigne, drži korak sa svojim da kažemo parom, ždrebe nije neophodno, ali je na obuci! Paor gledi da upari konje i po boji, i po uzrastu, i po veličini, i po naravi, da bi imao simetričnu prednju vuču, ovde se međutim prednost daje blagovremenom treningu!
Zahvaljujući njima prvi put ću čuti tambure i prvi put ću čuti es-tam, begeš i kontru, i sam ću se, kao student marksizma i lenjinizma, odati tamburaštvu, uglavnom će naša banda biti često i na televiziji, pa će me jednog nedeljnog poslepodneva videti i Smilja Nikodinova: “Što mu Duša ne kupi ramuniku, neg svira u tamburu kav Cigan!” Eh, da sam bar svirao kav što je Smilja kazala, ali nisam imao ludu sreću, kao ono ždrebe, da odmalena kuckam po žicama; Romi svoju decu blagovremeno upućuju u tajne zanata, vode ih usvatove, na praksu, rade još nešto što nama teško može da se desi, povedu na svadbu i nekog rođaka koji svira primetno slabije od ostalih, ali je i on obučen u belu košulju i crne pantalone, to može biti i u nekom hotelu, dodati član pevanjem potpomaže di treba, ne kvari ništa s otim basprimom, da li dobija tal na kraju ne znam, ali bio je i on jedared u “Metropolu”, da se malo provede i da se počasti kao i ovi koji su zaista razonodili svatove.
Kao petogodišnjak slovio sam za dobrog pevača, na sakulskoj slavi se oko mene koji sam u improvizovanoj kafanskoj bašti pevao babinom drugu Vuletu, sa kojim imam i sliku, okupilo sveta toliko da su me za treću strofu podigli na stolicu, kao da deklamujem u Svetosavskom domu, mora da sam se i uzoholio, baba mi je, kad smo ostali nasamo, kazao: “Nemoj da mi se razboleš ako neko bude pevao lepše od tebe! Puno ljudi lepo peva, i niko ne uzima ništa tvoje, ako ti se dopadne kako taj peva, probaj i ti tako, ako ispadne isto, to je onda i tvoje!”
Retko me koji savet prati do mojih evo poznih dana, čak mi je pomagao i kad je reč o pisanju, nemoj da se razboleš ako neko piše bolje od tebe, vakcina koju sam primio kao dete držala me je podalje od tog mislim čak i smrtnog greha, pa ipak, osetio sam brzu žaoku zavidljivosti kad sam na Radiju prvi put čuo jedan brehtovski slogan, uh, što nisam ja ovo napisao: “Mi nismo skupljači perja, ne letimo u nebo, i ne živimo u domu za vešanje: mi smo Romi, vaši sugrađani!”
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
