Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Maj.2019, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Zakasneli zaborav
Voli dete, al da ne zna! Pod ovim pedagoškim imperativom odrasle su hiljade pionira, a rekao bih da mudrost potiče iz vremena pre okupacije, jer su ga i babe ponavljale kao nešto što im je odvajkada poznato i što treba samo dosledno primenjivati. Jer ako detetu pokažeš da ga voleš, gotov si i ti i tvoj porod, neće teti da uči, neće nikom davati česti, neće teti nikog da posluša, neće prići da popu poljubi u ruku nego će otrčati pod slamu, jer zna da je pcovalo, pa je paroh možda >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << došao sa tajanstvenim crkvenim makazama da mu seče jezik, dete koje zna da ga voleš neće teti da ti kupi kvasac, ni da poliva tocilo dok se oštri kosa, ponašaće se kao bogati naslednik koga prirodno ne zanima ni rad ni društveni obziri. Ne smeš se kao roditelj, ni kao baba ili deda, izlanuti da dete voleš, moraš se sa njim ophoditi tako da dete ne nasluti da je voljeno i da će mu biti gledano kroz prste za njegove nepodopštine, bogara mu dečijeg.
Išao sam u drugi razred, približavala se nova godina, devetsto šezdeseta, članovi lovačkog društva zakupili su birt, mislim da ga je kuma Milorad već tada bio kupio od Moca (koji nam je bio i rod, mada ne znam ni sad kako, ni koliko), deda je kazao da ću ići s njim na doček, čime sam se ja falio u školi, jer je to bilo jedino mesto u kome se organizovano provodila najluđa noć, pa je to moje paradiranje doprlo i do učiteljice Mire, koja je iz Svirčove kuće, odakle je i mati mog dede. “Ti ne treba da ideš noću tamo sa lovcima, oni će za doček sigurno da piju, i treba da legneš ranije…” Zaista, bio sam pionir, a ne član lovačkog društva, ali sam učiteljici rekao da je stvar dogovorena i da sigurno idem. Pošto sam joj se pred svima suprotstavio, rekla je da ću biti kažnjen ako budem viđen u kafani.
Bio sam jedino dete u birtu, zaokruži predmet koji ne pripada skupu, shvatio sam, prekasno, avaj, da sam dobio počasnu ulaznicu zato što se od mene očekuje da pevam, što nije bilo unapred utanačeno; ja sam po ceo dan inače pevao, jašući mog drvenog konja, oveći prut kome sam bio dao ime Bokuš, pa se podrazumevalo da ću i lovce razgaliti kakvom solo pesmom, ali sam se oglušio o dedinu komandu da zapevam, razočaranje beše obostrano, dedu sam valjda i osramotio svojom bandoglavošću, kasnije ću čuti šta sam uradio: usićio se, vajkao se deda narednih dana mnogim sagovornicima, usićio se i neće da bekne!
Sukob sa dedom, jedini koga se sećam, ili koji sam dugo zlopamtio, nije se, kad smo pošli kući, završio samo na rečima, nisam baš dobio dvadeset pet po turu, što je bila zakonska mera za vreme Austrije Ugarske, kako su štićenici krune u Banatu zvali svoju otadžbinu, dobio sam možda deset po turu, ali me je dugo bolela i moja bespomoćnost i dedin pokušaj iznude, da za novogodišnju večeru i kabezu prikažem svoju umetnost kad se lovcima i njemu bude prohtelo.
To je možda moj prvi sukob i sa bližnjim čije sam ime dobio, i sa širom zajednicom oličenoj u školi, ocena iz vladanja bila mi je zbog mog izgreda sa lovcima smanjena, u đačkoj knjižici je ispod petica iz školskih predmeta pisalo “vladanje: dobro”. Moji nisu znali da je vladanje moralo biti primerno, nego su dobrohotno prihvatili da sam dobar, ja ih nisam uputio u nomenklaturu, greh prećutkivanja sam sam sebi odmah halalio i sad se samo čekalo da zaborav ne zakasni prekoviše.
Ali, eto, još kasni.
Deda nam je napravio drvene sonice lepše od kupovnih, iz Zrenjanina nam je donosio debrecine i kifle, pleo mi je bičeve od četir struke kakve ni Tito nije imao (to bi mi napomenuo predajući mi novi bič sa duborezom na bičaljetu), naučio me da redim ribu, da otvaram i zatvaram brisu, makar kako jak feder da je imala, a da se ne rasečem, voleo me je, ali tako da ja ne znam.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
