Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Nov.2020, 17:07

Ljubomir Živkov: Voz

Ako sam nešto voleo, bio je to voz, ako je nešto bilo uzbudljivo bila je lokomotiva, mada bili su zadivljujući i vagoni, putnički, sa metalnim stepenicama koje se ukažu kad kondukter iznutra otvori teška vrata, teretni vagoni isto svi lepi, jedni zatvoreni, zagasito crveni, u kojima ne znaš šta je, u drugima bikovi kojima se crno piše, samo što za razliku od robijaša imaju poprečne da kažemo rešetke, kroz koje poslednji put vide cvetove maka iznad repe, pa plitki, otvoreni vagoni, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kao da su samo uvećani oni iz rudnika, cisterne od čelika koji je možda iz Švedske ili Nemačke, sama pruga, strpljiva i jednaka, sa uvek istim mirisom koji ne znam je li ušao u drvene pragove, u kamenje između pragova, ili u travu koja je oko pruge uvek oprljena i svojom smeđom bojom već u julu napominje da će doći jesen, pruga je bila svugdi uzbudljiva, i tamo di smotava, i tamo di ide pravo kav strela, pravac Vladivostok, nikad nisi morao kazati železnička, pruga je bila znalo se šta je, deda je mora biti na bečkerečkom otpadu kupio parče šine, nepuna dva pedlja, za pokivanje kose i motika, nisam znao da će ljudi kad prođe trideset godina grabiti i čuvati komade Berlinskog zida, nama je pripao neznatan deo Jugoslovenske železnice, ostala si neupotrebljena, kao parče porketa kod šnajderke, ili si deo velike šine, zamenjene, pa isečene u “Šinovozu” (nikog nisam čuo da je neko izgovorio “Šinvoz”!): ocenjena si bila kao dotrajala i problematična, a stojiš još, u jaslama, trajnija nego tuč koji je trpeo večni oganj od stalno dodavanih šapurina?

Železničke stanice i vekternice, svuda uredne i sve jednake, šefovi stanica i skretničari su bratstvo povezano šinama, banderama – manjim od onih za struju, iako su starije od ovih koje će po selu posaditi “Elekrovojvodina”: kao ćušakinje su naspram odraslih konja – i telefonima, koji se doduše ručno navijaju kao prvobitni gramofoni; žive na kraj sela, a povezani sa čitavim svetom, dok nas, kad zimi i poslednji Farkaždinac dune u lampu i ugasi je, kao da je i Bog zaboravio, sve do mukotrpnog svitanja u koje će opet neko prvi upaliti vatru u šporetu, ili u furuni, voooz, i reč bi da bude dostojna njegove dužine, dugo sam mislio da i voz deteline, žita, toluzine, slame, fašina, duguje ime železnici, jer je voz sena trired veći od kola bez čatlova, bez pomotnjica, i bez tovara vezanog nasredi pajvanom, ali je pruga stigla tek početkom veka, a nekako se moralo zvati to što voziš kući sa njive ili iz rita, voz i voz, jeste li u srodstvu, ili ste puki imenjaci, homonimi, pri čemu je paorski stariji od industrijske revolucije?

Lokomotiva! Sa piskom kakav pre nje nikad nije proleteo nad ravnicom, nad njivama, lenijama i razorima, gde niko nije zanoćio, zvižduk se baca u noć kao što je drozd Tomasa Hardija zapevavši hitnuo svoju dušu u tamu šume, svaka lokomotiva je ista ona koja ispušta oblak pare da neopaženo promakne Lenjin. Noću sam uvek čekao da se voz ukaže sa perleske strane: ispada da nikad nisam noću putovao u Novi Sad, stalno u Zrenjanin, pa u Beograd. Stanem na prag i piljim u pomračinu, magacin iz kojeg je ukrcano ko zna koliko vagona repe, žita, junadi, kao da nikad nije ni postojao, čekam da se ni iz čega pojavi užarena tačka, cigara iz koje punom snagom uvlači dim čoban u noći bez mesečine, lokomotiva kao da se ne pojavljuje, nego kao da nastaje, svetla se sećam kao jednog jedinog, ogroman rudar sa lampom koja jedina sija u mračnom oknu, možda je parnjača imala još dve sijalice sa strane, u mom pamćenju je ulepšani Polifem, ako je i bila trooka to se dalo razabrati tek izbliza, a ondak si već uzrujan, di će biti najbliža vrata, da ne zaboraviš kufer i sportsku torbu… Da. Nisu sve uspomene na voz i na one hvaljene stepenice baš vesele: moja mati, koja će nama troma tek biti mati, možda je imala dvadeset godina, pošla vozom u Perlez, na slavu, već udešena da ide kod rodova i uveče naplac, kad je silazila, jedan Idvorac, u panici da neće stići da siđe s voza, nisu siroti imali stanicu, nego su skelom prelazili Tamiš i kod nas ulazili u najmodernije prevozno sredstvo ondašnjice, stao joj je na cicanu haljinu, otkinuo joj oveće parče, rasparao i rasporio isti toliki komad: nije lako u tuđem selu, u slavsko avgustovsko poslepodne, naći šnajderku voljnu da krpi haljinu, a i kad se proštepa nije nikad više to ta haljina.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...