Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Maj.2019, 14:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Vita Artista
Nismo imali sreće da cirkusi češće gostuju kod nas, iako smo bili u samom središtu ravnokrakog trougla čija su temena Beograd, Temišvar i Novi Sad: te su se radio stanice podjednako jasno čule na našem radiju marke “Tesla”, i ja sam po tome pretpostavio da su te tri stanice jednako udaljene od Farkaždina, što se potvrdilo na mapi, a što sam mogao da saznam i pre nego što smo kupili radio; svejedno sam se osećao kao oni teoretičari kosmosa kojima će tek buduća vremena dati >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << za pravo, čim izumitelji budu patentirali napredna optička pomagala, nismo, dakle, bili zabačeni, a ipak nikako da se nađemo na maršruti slavnih mađioničara, gimnastičara i dresera inače divljeg zverinja. Ako je neka odlična posada možda i gostovala u okolini mi to nismo znali. Nismo bili baš kao sela u gogoljevskoj Rusiji, gde kad ozbiljnije zalutaš, i pitaš za mesto u koje si pošao, meštani, mužici nisu za tu isto feudalnu naseobinu, udaljenu sto vrsta, nikad ni čuli, ali ako bi se nekako i proneo glas da u Titelu ima cirkus, ko bi otputovao čak tamo, i kako da se noću vratiš, prvi jutarnji voz iz pravca još tajanstvenijeg Novog Sada dolazio je u Farkaždin u sedam sati, Curka je imao motor, posle njega naš komšija Mirko, i Steva Trka, ostali su svi bili prepušteni Jugoslovenskoj železnici, ili vlastitom pogonu: u Idvor ili Sakule, koje je pruga bezdušno zaobišla, mogao si da odeš biciklom, taljigama ili peške.
Jedne je zime u našoj bioskopskoj dvorani svoje umeće prikazivao Vita Artista, lice smo mu, ko brže, ko sporije, svi zaboravili, ali smo godinama posle predstave pominjali njegovo ime kad god bismo izveli neki trik, makar to bilo plašenje lakovernih pomoću zvrjala.
Kroz dugme od burke provučeš gumicu, nategneš je oko okvira od jače žice, uvrćeš dugme oko gumine ose dok se guma sasvim ne zategne, staviš mehanizam u parče presavijene hartije i upakuješ u koverat, daš to nekome da pročita, gledaj kakvo sam pismo dobio, ili, kažeš da je unutra nečija slika iz armije, uglavnom se dugme počne bučno okretati čim papir oko njega bude dovoljno razmaknut, i žrtva se poplaši, mnogo je zvrjalo bilo i ispušteno, ti onda kažeš: “Vita Artista”.
Sam je Vita vodio konferansu, imao je verige koje su izgledale kao istegljeni amblem olimpijade, ili audija, koji još nije provezen našim prašnjavim šorovima, niko iz publike nije ni domišljatošću ni silom mogao da ih razdvoji, a Vita ih je u više navrata skidao jedne sa drugih i vraćao u lanac, to je bilo i najbolje u njegovom nastupu, najveći deo predstave zapremio je metabolizam umetnikov, objasnio nam je da mu organizam traži gvožđe i plastiku, da ih njegov želudac vari isto kao što naši želuci postupaju sa lebom i mašću, sa krompir-paprikašom ili sa valjušcima nasuvo. Zaista je progutao dosta jekseri od dva i po cola, rekao nam je da ne pokušavamo sami to kod kuće, a zasladio se pokrjanom gramofonskom pločom, sad bih voleo da znam čija je umetnost ovako skončala na sceni, je li singl doneo sam Vita, ili mu je naša omladina dala neku iskvarenu ploču, mogla je to biti “Mala Grkinja”, ili “Ja pijem čašu gorkih suzaaa”, crvena etiketa “Jugotona” isto je pojedena, jer Vita ploču nije ljuštio, uglavnom se u sali čulo krckanje vinila, lice nije odavalo gurmansku radost, nego više usredotočenost na žvakanje i gutanje, ali utoliko smo više verovali da će ploča otići prtinom koju su joj napravili jekseri; voleli bismo da gledamo neku opsenu višeg ranga, ali smo cenili i ako je to što nam Vita pokazuje istina, nije njegova krivica što ne ume da preseče jako lepu ženu, da ostavi te neverovatne polutine da lebde dok ih on bezbolno i beskrvno ne ujedini opet u krasnu celinu, nije uostalom imao ni asistentkinju, ni klovnove, ni dresirane zveri iz tropskog pojasa: prodavao je ono što je umeo i što je mogao, a slava njegova nadmašila je i njegovo umeće i nadživela je veći deo publike u sali bioskopa “Omladinac”, mi jesmo ponavljali “Vita Artista” švotajući se pomalo i sebi i našem cirkuzanstkom uzoru, ali smo vremenom i odustajali jedan po jedan od podrugljive oholosti, slutili smo da ćemo i mi, kad urastimo, biti nalik Viti Aritisti, da ćemo zajednici nuditi veštinu kojom donekle vladamo, a da ćemo je predstaviti kao nešto što treba neizostavno videti i za šta vredi platiti kartu.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
