Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Jun.2019, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Vinograd
Vinograd! U katastru ga nisam nikad video, ali mora biti da je za geometre pravougaonik kao i svi drugi, od pravougaonika je i sazdan atar – prostranstvo bez premca, a dok si mali i bez kraja, kvadratne njive bile su prava retkost, to je zahtevalo da imaš možda šest lanaca na jednom mestu, ne znam, možda je neko imao i više, ali bi onda i ta njivetina postala pravougaonik, koji se u poljski tetris udenuo poprečke, kako je jedino i mogao, i ptice bi je, kao i avijatičari i članovi jedriličarskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << klubova, gledale sa čuđenjem, ali bi se po njoj i rihtale, da ne odu sokolovi u Čenćansko, ili u Perlesko, gde je prirodno lovište drugog jata, uljavog i zalupanog, sa kojim niko ne želi da ima reči. Vinograd se od ostalih njiva odsekao, tako se kaže kad je nešto drukčije od svega, kad je jedna devojka lepša od sviju oko nje, i socijalistička slava nije toliko u čast oslobođenja od okupatora, nego je slava više zato da se ona pojavi i da se odseče od sestara, koje su i same prilično lepe, ali i od drugih udavača punonadežno očešljanih, sa granatima oko vrata, i u plisiranim suknjama, koje su toliko dugo čekale u šifonerima da se sada, uz larmu ringišpila jedva i sećaju Italije, glasova prodavačica i bučnog spuštanja metalnih roletni u osam uveče.
Vinograd se nije ni odsekao, nego je bio uveliko odsečen od svih naših njiva i pre nego što ću se ja roditi, a svet ću ugledati kao čedo robijaša, pitomca zatvora u Knićaninu, kazneno-popravne ustanove koja će ubrzo potom i sama biti zatvorena, ili će skončati od tuge za zadrugama i za takozvanom obavezom, odrezanom tako da ju je bilo nemoguće ispuniti, pa je bezmalo svaka glava nezadrugarske kuće odležala bar neki mesec u zatvoru, e, kad su ta dva spojena suda, koji su bili izvor i takoreći prirodno nalazište prestupnika presušila, presahnula je i knićaninska kazniona, ili ja barem nisam za nju više čuo.
Zašto kujem vinograd u zvezde, a nikako da ga skujem? Zato što je to jedina njiva do koje sam umeo i sam da dođem, još dok nisam naučio da teram bicikli: pored Sekulićove kuće, pa Bregom, ondak gledaj di je đeram, to je Toračko: drveno vedro, očito poručeno kod proverenog pintera, okovano kao malo bure, samo što je gore otvoreno, voda je kao kod Josipa Slavenskog studena, iako ne zvira iz kamena, kako izgleda tako mračna, skoro da je crna, to je zbog vedra, naša su ili kalaisana ili emajlirana kao šporet!
Na njivama se svake godine pojavljivalo nešto drugo, repa, žito, ječam, sirak, muvar, detelina, kukuruz, ovas, ti su se usevi poput šahovskih figura premeštali sa polja na polje, i njive kao da su se noću i zimi meškoljile i tajno premeštale, kao da nisu bile uvek na istom mestu, jedino je vinograd bio uvek isti, uvek na istom mestu i uvek sa onoliko čokota koliko su Gena Krstin i njegov stariji sin Ljuba (koga još niko ne zove ni Lala, a kamoli deda) zasadili baš možda dok je osnivana Liga naroda, pa bi i vinograd sad slavio stogodišnjicu, da ga nisu dokrajčili mraz i bolesti protiv kojih je i plavetni kamen bivao bespomoćan.
Kad stvorim dedu, ako ga zamislim, to se kaže „stvorim“, stvori se na njegovim leđima i špric za vinograd, rukavi istanjene i izbledele košuljanke zasukani, ispod lakta tetovirana glava konja, da, njegov jedinac će voleti šešire kakve je nosio Džozef Kotn, ovo dedino je pre bio klobuk nevelikog, ravnomerno oborenog oboda, skoro da je bilo svejedno šta mu je napred, šta natrag, jedino je teško uočljiva mašna trebalo da bude iznad levog uva, ne mislim da sam te ikad video novog, o klobuče, možda si stariji i od mene, ali ne tubim dan kada si od šešira kakav čovek nosi kad digod makne ražalovan u šešir za svakidan, pa su jednom u tebi bile i ceduljice sa brojevima parcela sena, koje smo u Orlovatskom ritu kupili zajedno sa Kurjačkima i Lopatašovima.
Da. Druge njive kao da su se presvlačile, vinograd je bio uvek isti kao popa u šinobusu prepunom đaka, piljarica i bolesnika koji idu u Bečkerek na kontrolu, u kasnu jesen i zimi bivao bi i vinograd ogoljen pa zavejan, ali bi i tada iz snega virili vrhovi čokota, čim pukne proleće vinograd počinje da tera, nepopijeno vino u buradima poćinje da radi, baš tad se zamuti, da li usled kako sam ja mislio tajanstvene, neprekinute veze sa lozom od koje poteklo, ili naprosto zato što je otoplilo, leti bi vinograd bio već toliko dunkl zelen da je ušao u romsku pesmu, onu gde svekar prebacuje snaji da nije ništa donela, a ona kaže da je donela dve lepe krpare i dva oka, ko dva crna vinograda.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
