Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Mar.2019, 20:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Uradi sam (Chapter One)

Od otvaranja slavnog lanca „Uradi sam“ delilo nas je pola stoleća, slogan nikad nismo čuli, a pravili smo sve sami: puškalo, pinciku, palu, strelu, zviždoljku, praćku, vetrenjaču, prangiju, o primitivnim i privremenim stvarima da i ne govorim (topovi, slanice, i jedno i drugo od blata, bunari od šapurina; tenk od drvenog kalema za  konac, a koji smo zvali kalen, množina kalenje: ta kalenje vam dečije!...

Ipak, prva alatka koja je mogla da posluži preživljavanju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << omaž dalekim precima upućenim samo na ono što je organsko i nekupovno, bila je udica.

Udica je označavala i kompletnu pecaljku, i baš puku udicu koju je svako umeo da napravi od pčivode (van škole se govorilo „sonice“, u knjigama su bile „saonice“, slušao sam i govorio „fala“ umesto „hvala“, ali ne znam otkud nam višak u reči „pčivoda“, ponekad „pčivada“, kniž. čioda), presaviješ je tako da se presamiti oko polovine, pa donji deo izvučeš malo ustranu; čvor koji će udicu čvrsto i dugoročno vezati za kanap već nije svako umeo da veže.

Za udicu ti treba udilo, kanap, plovak i olovo. Ono što je bičalje za kamdžiju, što je sapište za vile, što je drška za čegrtaljku, to je udilo za udicu: „štap“ je bio gospodski, gradski izraz za palicu, a to ortopedsko pomagalo niukoliko nije moglo pripadati priboru za naš nesportski ribolov, kažem nesportski jer nismo nikog videli da upecanu crvenperku ljubi, pošto ju je pažljivo otkačio sa udice, i da je vraća u Tamiš (pa da je neko opet upeca kod Barande), nego je sav ulov bio viđen za tiganj, a u slučaju da nam se osmehne sreća i za prodaju.

Savršenim se smatralo udilo od morske trske, endemske vrste koja je uspevala samo kod baba Jule i kod Komluških, mogla je da bude i od debljeg primerka trske iz rita, ili od vrbe.

Šilom probušeni zapušač od site brisom zašiljiš kao da praviš čigru od kalena, a da ti se sita ne bi stopila sa bojom tamiške vode koja nije uvek zelenkasta ni providna, nego i sama poprimi boju gline, kroz plovak zajedno sa kanapom provučeš i središnji deo guščijeg pera koje je šuplje, lako i plovno kao sita, a dekorativno je.

Treba još sa džaka od artije u kojem je bio superfosfat uzeti olovnu kuglicu, plombu koja je podsećala na prvi kovani novac u iščezloj civilizaciji. Strpljivim sitnim kujundžijskim udarcima raspljeskaš ga čekićem na parčetu šine od pruge, tako vrućeg ga obaviješ oko kanapa i dokuješ ga toliko da se drži gde ti hoćeš, da ga možeš rukom štelovati: koliko da bude blizo pčivodi na kojoj će skončati mnoga nesrećna gljista, prethodno skraćena ručno na meru udice i spljeskana nemilosrdno na dlanu, da ne bi bezbrižno otplivala ili naprosto skliznula sa udice.

Proći će godine i godine, smeniće se ne znam koliko ribolovnih sezona pre nego što ću, u ispražnjenoj kutiji za grožđanu mast, ugledati prve kupovne udice, možda dva broja veće od naših, ali crne i ozbiljne kao pravi pištolj, sa kukom koja upecanoj žrtvi ne da da se tek tako, sa lakšim povredama nepca, otkači. Očekivao sam da je fabrika napravila na drugom kraju rupu za provući kanap, u kojem bih slučaju i sam mogo da vezivam udice, ali ne, taj deo je bio naprosto istinjen: od pecaroša se, kao i od mornara, očekivalo da ovladaju veštinom vezivanja čvorova.

Naporedo sa kupovnim udicama pojavio se i prvi najlon, silak, sto puta jači od svakog kanapa, ali koji je po mojoj evidenciji dobilo tek svako petnaesto ili dvadeseto muško dete.

I prvobitne, organske pecaljke, koje su imale samo dva metalna detalja, jamčile su uživanciju: zabaciš udicu, voda ti, kao da je samo to čekala, ponese plovak prema Sakulama i zategne kanap, spustiš ako treba udilo još malo, da dva pedlja kanapa iznad plovka budu u vodi i – čekaš.

 Tamiš je umeo da bude i kao ogledalo, a mogao je da bude i namreškan, pa je plovak varljivo treperio, na šta bi se ribolovačko oko brzo naviklo, i čekalo bi da pero bude zagnjureno ili da otklizi ustranu. Grgeč, kad shvati da je nagraisao, spas naglo traži u dubini, pa plovak ceo munjevito nestane - mnogi je početnik svog prvog grgeča bacio sebi preko glave uveren da ima posla sa krupnijim ulovom.

Ali čak i ako plovak dugo miruje, gledati u njega je milina, voda miriši, topole mirišu, vrbe isto, majčina dušica, paprat... Otploviš u mislima ne znaš ni sam gde: možda je zato i dobio ime plovak.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...