Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 24.Sep.2017, 16:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Torbe XX veka

Školska godina počinjala je šestog septembra, Joca Maksimov kazao mi je da tog dana pada kraljev rođendan, sto se od đaka naravno taji, ali da je to skriveni pozdrav našem oteranom kralju; u mome kalendaru to je bio početak kome nema ravna i kojem Nova godina nije bila ni do kolena.  Prvi januar nije donosio užitak započinjanja, padao je potkraj školske godine, više smo se radovali Božiću, iako smo već bili shvatili da je religija opijum za narod, ali je istinsko osećanje da počinje >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << novo doba donosio samo početak školske godine. 

Sezonu kupanja na Tamišu prekidali smo na Preobraženje, praznik smo najvećma tako i shvatali, na taj blag dan voda se preobrazi, i može da bude vrućina koliko ti drago, u vodu ne ulazi, jer je ledena, mutna i neprijateljski nastrojena. Mi koji smo se već bili priklonili racionalizmu, oglušili smo se o opomene, ali nam se hibris nije isplatio, kupanje nam nije prijalo, bilo je neke jeze u Tamišu čiju smo vodu i dno svi lično poznavali, kao da je bilo neke mutne istine u praznoverju; zaista se voda izrodila u nešto nama nepoznato, iako je unaokolo bilo toplo kao i u vreme žetve; na svu sreću tada padaju socijalističke slave u Orlovatu, pa u Čenti, onda vašar u Debeljači, pa crkvena slava u Crepaji i Perlezu, te smo imali naučni izgovor da više ne izazivamo sudbinu.

Nekoliko dana uoči školske godine u školu bi stigao knjižar iz Perleza, jedna učionica bila bi privremeno pretvorena u knjižaru, kompleti knjiga poređanih za svakih razred posebno, sveske, štilornice, mastila, pera, šestari, mape, lenjiri, skicen blokovi, bojice, drvene, vodene, masne, olovke, čak i globus koji se izdaleka sav plavio, toliko ima više okeana nego kontinenata…

Ni kad ideš u Zrenjanin da te ponove ne dobiješ toliko novih stvari odjedamput, drugo, sve je posvećeno tvojoj karijeri, pružena ti je nova prilika.Na prodaju je i hartija za uvijanje knjiga i svesaka, u dve boje, drap i dunkl plavo, jedne godine mogao si da kupiš i nalepnice koje su čekale samo da upišeš svoje generalije i sta je pod zaštitnim omotom. Da, početak je kad još ničija knjiga nema uši, kad ničija zadaća nije zakrmačena, i kad još nijedan uradak nije išaraboćkan crvenom olovkom koju imaju jedino ovlasć. lica tj. učitelji.

Prva mi je torba bila od kože, imala je dva odeljka, zakopčavala se sa dva kaiša, pređice kao one na tanjim kaiševima za pantalone, na donjem delu pređice, gde je kraj kaiša provlačen da ne bi došlo do neželjenong otkopčavanja bila su dva metalna minijaturna valjka; u grombi kaputu, sa ruskom kožnom kapom koja čuva uši od mraza i severca, u vatiranim cipelama i sa kožnom tašnom u desnici osećao sam se kao beležnik u carskoj Rusiji; takvu ću torbu docnije videti u Firenci, koštaće pitaj boga koliko hiljada lira, jer je na njoj oznaka “pura pelle”, čista koža, ali sam ja svoju pura pelle odlučno poslao u ropotarnicu istorije čim je nauka izumela plastiku, a sa njom i plastične đačke torbe: svi smo smatrali da je torba bez drške kudikamo praktičnija nego ova sa drškom (nauka još nije bila izumela ranac za osnovce), drugo, ova nova imala je zip, treće, nije imala nikakve pregrade, ali najveći kvalitet bila je njena neizreciva modernost. Niko se napretku ne raduje više od seljaka, možda jedino seljački podmladak, zavapili smo svi da nam se kupe plastične tašne, iako su ove kožne dobile patinu i pohabanost bisaga iz vesterna - dole koža, zivela plastika! Malobrojnici koje su roditelji lišili ovog modnog krika stavljali su stare kožne tašne pod mišku, da bi izdaleka ličili na srećnike koji su uhvatili korak sa razvijenim svetom, koliko su se stvari promenile za tričavih četrdeset godina: između dva rata su drvene tablice, propis, kreda i užina nošeni u šarenoj, tkanoj torbi, koja je služila za korinđanje, ta je torba imala povraz, onaj koji je moj komšija, za koga se ne zna da će biti dobošar, vrteo vičući “Jelo, kečaj”, pre nego što bi torbu zavitlao ka sestri; znate da je u dva ili tri navrata razbio tablice, i da je njegov otac Dina upravitelju škole kazao: “Dajte mi, ba, za mog Paju, jedne, ba, gvozdene tablice!”

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...