Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Nov.2018, 21:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Sukobi sa zakonom

Koliko sam puta u prošlom veku napisao kako potičem iz seljačke porodice koja se u okviru svojih mogućnosti suprotstavila fašizmu, a prećutao sam sukobe koje su moji preci i rođaci imali i sa našom kakva je bila da je bila državom: babina braća opirala su se vojsci Kraljevine namernoj da ih obuči kako se rukuje vatrenim oružjem: došli su u vojsku, ali im vera nije dozvoljavala da uzmu pušku u ruke; pitali su mogu li radom da posluže Otadžbini, ne, ovo je vaš posao, da pripucate >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ljudski i vi kad se bude zaratilo - oficir okači deda Steviki pušku o rame, regrut obori rame da svijetlo oružje sklizne na zemljicu čarnu: dužnost oficira je da takvu osobu ošamari, to je tad bilo politički korektno i poželjno, pre nego što je osudi na vojni zatvor...

Čari zatvora osetili su i moj otac i moj stric, vajni putnici mlade Jugoslovenske železnice, otputovali su vozom u Split da obiđu mlađeg brata Živu, mladoga mornara, kome je u tome klimatskom pojasu bilo zdravo zamuka, za kućom, za njegovim ovcama, jaganjcima, zagažnjom, Kutinom, Sigetom, i ostalim divotama koje i dan-danas stoje na raspolaganju svakome ko u tome uživa, jedino što u celom Tamišu danas možda ima par stotina kesega i tridesetak štuka; zlosrećni putnici imali su karte Seljačke radne zadruge, a nisu bili zadrugari, otišli su i srećno se vratili promakavši kondukterskim snagama u oba smera, ali ih je naknadno prijavila N., trudbenica pošte, pa su se obojica obrela u zatvoru; mlada, tek oslobođena od fašizma država imala je toliko osuđenika da je i u Knićaninu bio zatvor, koji ja zamišljam kao radni logor otvorenog tipa: robijaši su vođeni u polje, da obrađuju zadružnu zemlju, i to im je bila kazna - njino žito možda nije pokošeno, a oni denu u petice ono što je klasnom neprijatelju rodilo!

Ali ne bi se o toj kazneno-popravnoj ustanovi baš mogao snimiti film kao „Bekstva iz Alkatraza“, baba se uspešno u više navrata iskradao, a možda i Karči, i uskakao u večernji ili noćni voz, ne znam da li je za te dve stanice kupovao kartu, ili je rizikovao, kao Žan Valžan, da mu se novi delikti protiv železnice ubace u dosije i da mu se robijanje produži.

Ranim jutarnjim vozom, ili teretnim, vraćao se na izdržavanje kazne, tačnije na jutarnju smotru, gde bi nadzornik, gorštak dobrohotni koji je znao da mu noću nisu sve koze na broju upitao: „Pjevač, jesi tu?!“, „Tu sam, druže upravniče, kako da nisam...“, „Može li pjesma?!“ To je bilo godine kad sam se ja rodio, pedeset druge, pa sam u neku ruku sudionik i svedok našeg sukoba sa zakonom; dalmatinske pesme osvojile su tada celu FNRJ, te bi braća u dva glasa zapivala pismu o rivi, iako je lično njima riva presela i omogućila im da nastupaju u zatvoru, gde, ako je verovati rebetiku, sve odzvanja, i lanci, i brave, i rešetke, i porcije...

Nakon toga imali smo period mirnog suživota sa državom, sve dok nije primećeno da ispred kuće imamo sadenutu ciglju. Ne znam šta je deda nameravao, zašto je nije uneo u avliju, ali je od pripadnika tadašnje komunalne policije u civilu, koji se nije ljudski ni legitimisao, opomenut da ciglju ukloni, kome to smeta, pitao je deda, smeta izgledu ulice i smeta propisu, kazao je predstavnik zakona, to je bilo sedamdesetih godina, ciglju deda ne sklanja, iz Zrenjanina stiže plava koverta, u ime naroda, da je adresat kažnjen sa ne znam ti koliko hiljada dinara, ili sa nekoliko dana zatvora, deda, sad moramo da platimo, kazali smo uglas, ne moramo, bio je stamen u svome inatu deda, uglavnom je presuda otišla u potpalu, u artiji se još uvek oskudevalo, na novine nismo bili pretplaćeni, kad, jedan dan -  evo teget policijskog kombija.

Deda već dugo nije bio lovac (za umereni zimski krivolov pozajmljivao je pušku od našeg zeta Rade) i predao se bez borbe, mi smo pitali patrolu možemo li sad da platimo, ili da napišemo neku žalbu, ne... „Deda, znaš da nisi zdrav... šta sad da radimo?!“ – „Ništa, bio sam četir godine u ropstvo, mogu još nekolko dana u zatvor...“

Te ti marica odveze našeg ličnog kmeta Simana na robiju, gde je ribao hodnik, dugačak kao što hodnik ume da bude u državnim ustanovama, rana nije bila gora neg u ropstvo, vratio se popodnevnim vozom ne udostojivši nas ni jedne anegdote sa svog možda i poslednjeg putovanja: šta je sa cigljom dalje bilo ne mogu da se setim.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...