Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Dec.2018, 16:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Sonice

Možda prva reč koja mi se činila boljom od sinonima naučenog u školi bila je sonice, pluralia tantum u narodnom jeziku: te sonice. U zadaćama o godišnjim dobima, ili kako sam proveo zimski raspust pojavljivale su se sanke, ali u govoru su sonice i dalje ostajale sonice.

Delile su se na dečije i na prave, koje vuku konji, ove prve mogle su biti kupovne ili napravljene u kućnoj radinosti: sonice iz radnje bile su lakše, usled čega su se lakše i prevrtale, sonice >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << koje nam je napravio deda bile su za dve osobe; jedna mora da se uskakavči na prednjoj drvenoj prečagi, noge u gumenim čizmama moraju biti na nižoj prečagi za koju je i zakačen povodac, ili štrik, jer usled pomanjkanja reljefa sonice mora neko da vuče (nije nam bilo dopušteno da se spuštamo zbrega kod tetka Milene: u podnožju je zaleđeni Tamiš, pun vrućaca koji samo baš i čekaju da neko kroz njih propadne); druga osoba je imala više prostora sedeći na zadnjoj prečagi, ali je stopala morala da drži na solincima, salincima, kako ih je ko već neknjiževno zvao.

Pravili smo sami bregove od snega da se sa njih spuštamo, ali je izgradnja spuštaonice iziskivala mnogo rada sa lopatom, da se sneg dobro utaba, da strma ravan ne bude naherena... Jedni su radi da se što pre spuštaju, makar spust trajao tri sekunde, drugi su za mukotprniji rad na izgradnji ozbiljnijeg brega, jer što se u sili gradnje bude uštedelo, to će se u putu izgubiti, polivali smo breg odozgo i vodom, da imamo svoj lični glečer, ali su se sonice onda još brže spuštale, pa smo uglavnom vukli jedni druge po ravnom snegu, što je za upregnutoga bilo naporno i dosadno, a za vučenoga opet presporo... Jedino Duška Tomašovog nije mrzelo da nas sa jednim konjem vuče po šoru: vezivali smo sonice jedne za druge, ako konj zakasa pa uspori, sustižemo jedni druge, kao i vagoni što rade na pruzi, samo što oni imaju one okrugle gvozdene odbojnike, a mi ne.

Japelini su imali velike, putničke sonice, u kojima je moj brat Mića na železničkoj stanici čekao tetka Novku i teču Svetislava (koji je sa bratom Stevanom bio u „Ilustroavnoj politici“ u reportaži o blizanaštvu), u sonicama nije bilo mesta za sve nas koji smo goste hteli lično da dočekamo, bile su ofarbane pa skoro kao fijaker, a tankom četkom majstor je pozadi, u crvenoj i zelenoj boji, živopisao velikim kitnjastim slovima MK, inicijale Bače koga nisam video, a možda ni on mene, umro je kad sam se ja rodio.

Naše velike sonice bile su radne, ne znam da li je i njih deda Ljuba pravio, biće da su ipak bile rad meni nepoznatog kolara, jednostavne, grube, elementarne, dočekale su jedne zime svojih pet minuta. Moji nisu stigli da uvezu svu toluzinu, jer je sneg pao pre vremena, to mu je bilo malo, pa je vejao iz dana u dan, i jednog jutra vidim da se na sonice izvučene iz šupe meću čatlovi i pomotnjice, jel bi volo i ja da idem po toluzinu, ko ne bi, izvezli smo se u atar po snegu...

I kola, i taljige, pa čak i fijaker, sve je furt truckalo (nauka još nije bila izumela špediter koji će imati gumene točkove), sonice su jedine klizile, kao skela, samo brže i duže, izbili smo u atar gde se sve unaokolo belilo netaknutim, možda i negledanim snegom, kao u ruskoj književnosti! Umotan u bundaš nadam se da idemo na našu najdalju njivu; belina je tu i tamo narušena smeđim udaljenim pegama, to je toluzina koju drugi nisu uvezli, pa kako ćemo znati koje je naša njiva, pitam, znaćemo - ako i ima tuđe neuvezene toluzine okolo, konji će stati di treba, oni znadu.

U ritu je leti bivalo da mi pijemo vodu iz Tamiša, ili čak i iz Begeja, a konji samo frkću i neće da je okuse, pa je deda kazao: „Konji su pametniji od nas!“, sad se to pokazalo i u drugom godišnjem dobu.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 18.25.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...