Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Nov.2018, 14:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov - Slike: Boža

Slike su se, sve naravno još crno bele, delile na uramljene i na one koje stoje u kutiji sa cipelama, poklopljenoj,  da miševi u stražnjoj sobi ne bi nasrnuli na uspomene. Ram je slike i izlagao i čuvao, slike u ramovima su turšija koja se nikad ne načinje: domaćin u uniformi, na konju koji izgleda veći od naših konja, pa mladenci, koji su povrh venčanja u crkvi i opštini poželeli da svoj zavet zapečate i kod fotografa, neki ramovi su imali na gornjem delu jednu da kažemo humku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << izdignuće koje je ličilo na fajermaor.

Stalna postavka na moleraju neosetno je i neumitno gubila svoj prvobitni svečani karakter,  godine su se, neprimećene, šunjale kroz prozore i kroz špaletne, kroz dve badže na tavanu, kroz odžak i kroz štalske, na bok položene prozore, nizali su se radni i blagi dani, na slike bi se ukućani navikli bezmalo kao i na štrafte koje su Mara i Milanko Zec brižljivo izvlačili - slike bi nanovo živnule tek u prisustvu gostiju koji ređe dolaze.

Na slikama u kutiji već ima pokreta (na uramljenim slikama modeli su prekoviše odgovorni, ali kako i da ne budeš napet kad putuješ u Bečkerek samo da tamo slikadu: kako tu ispadneš tako ostaješ doveka!): čak i dedine slike iz ropstva, kojih je, gle, bilo više nego što bi čovek očekivao sa mesta kakvo je bio Stalag, sačuvale su lica logoraša koji poziraju rasterećeno, pa i jeste lakše stati pred logorskog fotografa nego pred streljački vod Vermahta; u kutiji su bile slike sa vršidbe, pa slike sa našim lepim zeljama, Olgom i Sojkom, rođ. u dotad neviđenoj Slavoniji, tamo ih je baba kupio i sad ne znam kako ih je doterao iz Đakova - možda su stigle vozom, teretnim, koji je uvek imao i stočne vagone?

Na jednoj slici je moja majka, mlada, na poleđini piše „Petrovgrad“, otkud ti u Rusiji, pitali smo je, nije to Rusija, to je Zrenjanin, tako se zvao, zahvaljujući dagerotipiji video sam mog oca koji je tek postao punoletan, ispred Vladikinog dvora u Vršcu, u mantilu i sa kapom muzičko-verske akademije koju bi zacelo bio završio da se Hitler držao kičice, neko je oslanjajući se na zubato sunce ovekovečio rano zimsko poslepodne ispred Svetosavskog doma - vernici sa pekarskim kiflama deljenim nakon službe i priredbe gde su školska deca deklamovala o svetitelju i gde sam prvi put čuo da svi ljudi i žene pevaju „Uskliknimo s ljubavlju“, tako da na slici imamo Stevu Čađu i mog brata Budu Krstinog, obojica su bili golmani u FK Tamiš, Budi niko u njegovoj karijeri nije zatresao mrežu, imali smo samo stative, koje su se onda zvale santive, i prečku.

Na mnogim slikama je Boža, moj stric, u mantilu francuskog detektiva i sa šeširom, Boža je radio u zemprozu, bio je glumac u našem pozorištu, pevao drugi tenor u horu, bio sekretar lovačkog društva, možda je bio i u upravi fudbalskog tima, bio je omiljen, ali nije bio ni Dunđerski, ni seoski kmet, a ipak je na svim fotografijama nepogrešivo bio u središtu. Baba je slike na kojima je bio njegov brat zvao „Tito sa delegacijom“: „Pogledajte deset slika na kojima je Miladin, evo, ispred Doma, kod porte, posle hajke: uvek je on u centru, kao da je on hteo da se slika, a ostali pritrčavali sa sviju strana, i tako svaki put!“

U celoj našoj familiji Boža je bio jedini gudač, svirao je i imao violinu, mogu još da čujem njegov glas, od njega sam prvi put čuo pesmu „Šetala Jana“, mislio sam dugo da ima još neka strofa, pošto u prvoj Jana samo šeta, kraj vinograda, u narednoj nosi maramu grožđa, nisam znao da je za pesmu dovoljan i samo jedan lep prizor;  baba bi me, pošto su između naših avlija i danas samo naše kotarke i zajednički bunar, pitao: „Čuješ strica? Svira melodiju i peva sam sebi tercu!“ – Pa šta da radi, kad nije u gudačkom kvartetu, ni kod Carevca, snalazi se...

Boža je kao mlad zbog kičme proveo dve godine ležeći u koritu, tako nam je rečeno, tad mu je kupljena violina, i ja sam tu violinu kao i sve drugo primio zdravo za gotovo, nisam ni pokušao da zamislim baba Marin i deda Milin razgovor o kupovini violine: je li to bilo zimi, uz petrolejku, ili dok su se vraćali iz Livada sa kolima punim kukuruza? U kojoj radnji je violina kupljena, pošto je bila, ko je Boži pokazao kako se drži gudalo, kako se violina štimuje? Nije svirao teške stvari, ali je svirao čisto i dopadljivo, čemu je trebalo malo više da se divim, kao što je trebalo da se zainteresujem kako je prvi i jedini gudački instrument dospeo u Krstinu kuću: danas više nemam koga da pitam, a Tito sa delegacijom bi mi to sve rado i podrobno ispričao.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...