Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 24.Dec.2017, 11:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Saranjivanje

„Jesi kade saranjivo?“ – pitao me Miladin Babićov kad nam je bilo možda sedam ili osam godina. „Nisam, nikad!“, morao sam priznati, „nisam išo nikad ni na saranu“. Znao sam da ljudi umiru, ali je to bio uvek ili neko iz Malog Sokaka, ili Velikog, ili sa Brega (Zbrega), dotad sam poizdalje možda video dva ili tri sprovoda, i nisu mi naravno promakla deca obučena u kitnjaste do šarenila haljine koje su im se spuštale ispod kolena, u rukama drže nešto što bi bilo kraće koplje >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kad bi na vrhu imalo šiljak, ali je gore bilo nešto pljosnato: krug, opšiven nečim zlatnim, nalik na potkraćene sunčeve zrake, u središtu slika, nalik ikoni, ali kako da opišem ripidu kad je nisam nikad ni zagledao izbliza niti sam je nosio: jer to je bila ripida. 

Sarane su bile umalo ne rekoh dekorativnije, bile su živopisnije i svečanije nego danas. Dva momka nose crkvene barjake, oni su u civilu, stajaće mirno kraj širom otvorene kapije, a posle će biti na čelu povorke, iza njih stupa šestoro maloletnika u stiharima, jer to su bili stihari, i sa ripidama u rukama. „Što ti saranjivaš?“, pitao sam mog ispisnika, komšiju, kuma i budućeg doživotnog prijatelja. „Dobiješ džepnicu, vežu ti na vr ripide, i posle ostaje tebi!“

Džepnica je maramica, komad porubljenog platna, za razliku od peškira (koje isto u trajno vlasništvo dobija nosilac barjaka), džepnica je uvek četvrtasta, i presavija se da bude veća od kutije šibica, a manja od kutije cigara. Babe su je zvale šnuftikla, i svakoj je babi iz džepa kecelje virila šnuftikla. Od ovog se higijenskog pomagala koje je bilo i modni detalj očekivalo da je u prikladnom, zagasitom dezenu, da je ispeglana i neupotrebljena: nošena je iz puke pripravnosti, ako vlasnica kine podalje od svoje kuće. Nauka još nije bila izumela papirne maramice, pa ipak su džepnice - svima podjednako potrebne - nosile mnogo više pripadnice lepšeg pola i deca, nego odrasli paori.

Deca u stiharima, postrojena u dva reda duž otvorene kapije, bila su znak da se dešava nešto neizrecivo, bila su sklona da sa popom i crkvenjakom pevaju kad se povorka kreće, ali su ne znajući baš dobro crkvenoslovenski prednost davala rimi: „Sjati Bože, sjati krepti...“, Kao sin horovođe imao sam pristup nekolikim crkvenim knjigama, tamo je pisalo „Svjati Bože, svjati krjepki, svjati besmertni...“, ali su moji drugovi na saranama iz glave i iz punog glasa pojali „krepti“, što da ne, ako nešto počinje sa „sjati“, neka se produži u „krepti“... Petnaest ili dvadeset godina docnije pevaću u horu „Svjati Bože“, iz Hristićevog „Opela“, i ponovo ću čuti, ovog puta od tenora Kaje, da prva reč ne mora pravilno da se izgovori: zakasnio sam malo na probu i pitam ga šta ćemo prvo pevati, a on će familijarno: „Svrati Bože!...“

Ne znam kako je deda Ljuba Torački (Purić) okupljao posadu za saranjivanje, gde je svaki put nalazio dečurliju zainteresovanu za to, je li imao nekoliko iskusnih, takoreći profesionalnih nosilaca ripide, ili su to mahom bila nova deca: zaradiš jednu ili dve džepnice, više ti i ne treba, pa gubiš polet da na vetru slušaš popu ili zapevanje?... Telefon naravno da niko nije imao, iako ga je izmislio jedan Idvorac, crkvenjaka ne pamtim ni na biciklu, mora da je peške odlazio da se u ličnom kontaktu dogovori sa nosiocima ripide ponaosob, ili sa njihovim roditeljima: oni koje bi angažovao došli bi sat ranije u crkvu, da se kostimiraju, pa bi kao učesnici kakvog karnevala u primorju promarširali možda i pored svoje vlastite kuće i - saranjivali.

Jedne sam zime za Božić u crkvi pevao antifon, više nemam koga da pitam koji mi je bio poveren, razume se da moji to nisu snimili mobilnim i neće taj nastup nikad biti na YouTube-u, Seljače peva antifon, toliko i toliko pregleda, znam da sam za solo tačku bio i ja u stiharu, obukli su mi ga preko glave i preko mog grombi kaputa sašivenog za polazak u školu: ko pere ove stihare, i koliko često? Ili ih Purić svake dve godine iznese u portu, protrese ih od prašine pa ih na sat-dva poveri suncu i vetru, pre nego što ih opet smota i vrati u bezglasnu i sumračnu studen crkvenog šifonera koji nisam nikad video?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...