Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Feb.2019, 13:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: San letnje noći

Ko se služio blesavijim poređenjima, učitelji ili naši najbliži? U školi ti, ako si nešto zaboravio da doneseš ili da napišeš, ne gine pitanje “kako nisi zaboravio da doručkuješ?!”; tek učiš latinicu, a neprijatno ti da to slušaš, dosadno je i ako ide na račun nekog drugog: je li moguće da učitelji izjednačavaju jednu naviku u temelju koje je nagon samoodržanja, jednu dakle prirodnu pojavu, sa nečim što su oni naložili? Ne smeš da kažeš “fruštukujemo svako jutro, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << a plastelin nam treba samo četvrtkom”… Kad preksutra opet neko bude nešto zaboravio čućemo, ko zna koji put, drugi biser iz učiteljske riznice: “Kako nisi glavu zaboravio?” 

Ako si uradio nešto zabranjeno ili nevospitano tvoji će te zokupiti “kako si mogo to da uradiš”, pošto ne znaš kako si mogo, a nepoznato ti je ljudsko pravo da se braniš ćutanjem, prva ti je pomisao da okriviš podstrekače i saučesnike, iako oni u svojim familijama možda još nisu pod istragom: “Nisam samo ja, i Ljubiša je, i Batija…” Znaš da ti to neće pomoći, sa svojima nema nagodbe, nećeš postati svedok-saradnik, nego ćeš biti ukoren i kažnjen kao slobodan, odgovoran pojedinac, što i sam shvataš iz rečenice stare kao što je staro i kopanje bunara: “Da je Ljubiša skočio u bunar – i ti bi?!”

Prvo i prvo, znamo da Ljubiša to nikad ne bi uradio, drugo, to što se nismo vratili s Tamiša kad je zvonilo večernje nije baš skakanje u bunar, a da je slučajno i upao u bunar, na primer naš, koji ima valjak, spustio bih lanac što brže, pazio bih da iskrzani obod vedra ne potrefi davljenika u slepo oko, i izvukao bih rođenog kuma bar do površine te crne vode, pa bih onda dršku potkočio kukom, kao i kad puno vedro dovučem do gore!

Ko bi rekao da će se detinje “nisam samo ja” ponoviti u slučaju veoma punoletnog Farkaždinca: jedne letnje noći, možda u predahu između žetve i vršidbe, kad mesečine, kao u “Podmoskovskim večerima”, i ima i nema, bude jedan od ko zna koliko sladostrasnika tog doba uhvaćen izvan sela u nedopustivoj i vezi i pozi, i to mu je u trag ušla lično njegova bračna drugarica, koja je za razliku od njega, krupnog ladoleža, bila žustra, suva, sitna i oštra, onako najeđena ospe paljbu po preljubniku, da, slike, možda unekoliko izmenjene usmenom predajom tokom pola stoleća, dospele su do mene tek prošlog leta, i nestale su bile, i bile su stalno tu, kao kad na zidu u komari, zaklonjenu tavanskim merdevinama, ugledaš ko zna kad okačenu o zarđali klin neupotrebljenu kamdžiju, žutu kao što je bila žuta onog dana kad si je na vašaru kupio, a šta je bilo? Zatečenko se - zovimo ga tako, iako nije reč o Rusu odbeglom pred boljševicima - uspravlja kao medved kad na Sretenje proverava da li mu se vidi senka, partnerka mu se, šta će, pritajila dok nepogoda ne protutnji, zakonita supruga, sad već u najvišem svom registru, niže prekore, kletve i pretnje, da bi je preljubnik svojim miroljubivim baritonom prekinuo: “Stani malo, ne viči toliko…” – “Što da ne vičem!?” – “Tako lepo, ženska glavo, ima tu i drugi parova…”

I zaista, iza žbuna kerećijeg grožđa, sedam-osam meteri odatle, pridiže se drugi grešnik, tek toliko da bude viđen i da podeli krivicu sa prvooptuženim; košuljankom je prekrio lice svoje ljubovce i mahnuo nakratko prvooštećenoj, kao što putnik koji se u avionu već vezao iskosa otpozdravi znancu: imaš iskrenog muža, koji govori istinu i koji, iako će opasno nagraisati, nije rad da zbog njega i njegove bračne razmirice drugima bude potpuno upropašćena ovako lepa letnja noć.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...