Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Jun.2018, 20:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Sajam

Ko zna do kog uzrasta sam bio uveren da je Sajam u Novom Sadu zapravo i jedino poljoprivredni sajam, na koji sam bio vođen nekoliko godina uzastopno. Čak sam bio načuo nešto o vašarima izvan Debeljače, iako se nisam upinjao ni da ih zamislim, a Sajam je bio ono di me baba svakog proleća vodi da vidim lepe konje, lipicanere, štajerce, njonjuze, ali i da se upoznam sa najnovijim modelima kosačica, iako sam lično ja našom melihar samovezačicom, koju smo deda i ja svojeručno celu ofarbali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << bio više nego zadovoljan.

Sajam se ipak nije mogao meriti sa vašarom, gde je bilo konja, ždrebadi, ćušadi ništa manje nego na Sajmu, a bilo je milion drugih stvari koje su sve bile na dohvat ruke i koje su ljudi zaista kupovali i prodavali udarajući jedan drugog po otvorenom dlanu i dajući nove predloge za cenu: gledao sam, zapanjen, odrasle ljude kako se sigradu crveni rukavica, udaradu jedan drugog po dlanu, pljas, pljas, šaka udaranog još stoji ukrućena, ono što kupac nudi još je daleko od cene koju su vlasnici zamislili na sinoćnjem kućnom većanju kao pravednu i moguću; do rukovanja koje znači da je roba prodata moglo je da padne i šest, sedam pregovaračkih udaraca, koji bi okupili i nešto publike rade da vidi dokle će kupac odolevati i šta je zapravo istinska cena.

Drugo, i najvažnije, sa vašara sam uvek nosio kući plen, novu brisu, koju sam u kolima otvarao i zatvarao držeći se savesno onoga što sam naučio na obuci od dede. Otvaranje je jednostavno, kad povučeš sečivo i osetiš otpor - nema zastajanja ni pušćanja: na sredini puta sečivo može da stoji pod pravim uglom, ali može i samo lako da se zalupi natrag! Zatvaraš ga tako što desni palac ceo odozgo priljubiš uz sečivo, stisneš kažiprstom odozdo, lufta ostaviš tek toliko da se ne rasečeš, levi palac isto dužom prilepiš uz dršku, nokti su ti jedan naspram drugog, kao dva jarca na brvnu, brisa se u taj mah i ne vidi, e, kad si prepušio ljucki i jednu i drugu stranu, polako zatvaraš brisu, tako nećeš nikad ni da se rasečeš, ni da je kvariš ako ima jak feder pa udara prekoviše u ono njeno dno, gde će se vremenom skupiti prašina, mrve i koješta još, što se čisti sečivom druge brise, na čiji se vr metne parče tanke krpe.

Na Sajmu baba i ja nismo ni izlagali ni kupovali, odlazak je bio u čisto spoznajne svrhe, i da se provedemo, što je za njega značilo nekoliko flaša piva, a za mene ćevapčiće koji su u Farkaždinu bili nezamislivi i neznano zašto nemogući. Išli smo samo nas dvojica, vozom, bio je to muški posao, da na Sajmu razmotrimo šta bi sve moglo biti bolje i u našoj proizvodnji i u našem životu; ja sam morao da obučem štrikov, jer je jutro bilo sveže, baba je polazio samo u košulji sa kratkim rukavima, sa doziranom gotovinom u džepu od pantalona; moja uživancija počinjala je već na šljunkovitoj stazi ka našoj stanici, sa strane su jablanovi koje mora da je posadila Jugoslovenska železnica, ili možda okupator, da, na njega mi ta simetrija i geometrija vuku, jer jablanova u selu nije bilo, a do stanice te pratio pravi drvored, u ono doba i on mlad.

Koliko sam se radovao da stignemo u Novi Sad, toliko sam, i još više možda, želeo da bude do njega više stanica - da se duže vozamo.

Ne sećam se železničke stanice u Novom Sadu, ni stare, ni nove, koja je takođe ostarila, što je za vas, dragi gledaoci, dobro, jer bih i nju do tančina opisao. Nisam utubio kako smo išli od stanice do Sajma, obojici nam je bilo muka u autobusu, od njega smo bežali kao đavo od krsta, pa će biti da smo išli peške do Sajma: da smo iznajmili fijaker kao neki Rusi kod Čehova to bih upamtio, ali nismo, nismo došli u Novi Sad da nas vuku nečiji konji, a da posle nemamo dosta novaca za ulaznice, za pivo i kabezu.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...