Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 01.Maj.2020, 13:45
Ljubomir Živkov: Ruski
Istorija stranih jezika u Farkaždinu i Orlovatu bi li mogla da se obradi iz glave, kao i tolike druge stvari? Pa ja ne znam ni imena sviju mojih prandeda i prambaba (a osmoro ih je, što ideš dalje u prošlost pojavljuju se čitava jata duša i imena, jedna se prambaba zvala, verovali ili ne, Vezilja, Velisavljev, baba Katina nefotografisana mati), a kamoli ko je išao u školu, i da li je škola imala učitelja stranog jezika.
Rekao bih da se pokolenje mojih baba i deda prvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << u našoj sitnosopstveničkoj istoriji susrelo sa tuđim govorom i pismom. Dvadeseti vek troši svoju prvu deseticu, uči se madžarski, a na tom jeziku su đaci dužni da pozdrave one koji sede ispredkuće, pa je to bilo i jedino što je moja baba utubila za svoje dve godine provedene u školskoj skamiji, kezečokolom, kezečokolom, javljali su se propisno osnovci, a ovi koji su pušili švercer na ćošku su im, odmaknuti od nastupajuće političke korektnosti čitav jedan vek, uzvraćali: kezi se na mater, jel na učitelje, sanjali su o državi nezavisnoj od Pešte i Beča, i nisu primetili da je mađarsko csók kao naše cmok!
Deda je u ropstvu obnovio madžarski i unapredio ga, ne ni on preko neke mere, a slovio je za kućnog poliglotu, nemački nam nije demonstrirao, ali je voleo italijanski, i kad bi on ispekao mladi krompir obratio bi mi se jezikom Kavalkantija, pa tako i danas znam: “Manđare patate! Da jemo krompira!”
Nakon jezičkog uzleta u austougarsko doba, u Kraljevini Jugoslaviji izgleda da se strani jezik smatrao suvišnim, bili smo svoji na svome, i moji roditelji su, gle, zaostali za svojim roditeljima, imali su zemljopis, veronauku, račun, čak mislim i ručni rad, ali nisu učili strani jezik.
Tek posle Drugog svetskog rata, u kojem su nam se pripadnici okolnih jezičkih grupa dobrano zamerili, u Varkaždin stiže strani jezik. Da bi se to malo savesnije pratilo trebalo bi u arhivi pronaći kad škola, koja je polaznike vodila do male mature (a to su bila četiri razreda), prerasta u osmoljetku, uglavnom je Mile, Pajin i Veselinkin sin, stariji četiri ili pet godina od mene, učio nemački, a već kuma-Ljubiša i Batija, rođeni posle Informbiroa, uče ruski, jer je u međuvremenu Staljin dao Bogu dušu i mi smo se sa Sovjetskim Savezom uveliko pomirili.
Jedva smo svi čekali da uronimo u jezik koji nije naš, ja sam bio malo i razočaran što ruski ima sličnosti sa našim, bio mi je potreban jezik baš poput mađarskog, japanskog ili arapskog, gde bi se ukazao svet potpuno drukčiji od našeg, želeo sam slova koja bi bila kao u Kuranu, a ovde je bilo samo šest ili sedam znakova novih i egzotičnih, ю Я, e, ы, ь, э, bilo je to ipak novo doba, vozom nam iz Orlovata dolazi nastavnik Stojan, Popadićov, lekcije promiču jedne za drugom, ехали медведи на велосипеде, А и Б сидели на трубе, ali preovlađuje proza, Великий русский полководец Суворов спросил одного солдата: сколько звезд на небе?; imamo lekcije iz potrošačkog života, Коле покупают новый костюм, ali i iz čarobnog sveta šaha, Удивительная память, Alehin je pamtio sve živo, даже лица прохожих, čak i lica prolaznika, voleo bih da igram šah kao on, ali ne i da pamtim svako lice koje bih u Zrenjaninu ugledao od kuće Jefte Belićevog, preko Žitnog trga do Gra-Maga, stariji đaci bi nas pitali kako nam ide ruski, da li smo učili “davaj spički da zakurim”, smejuljili smo se u neprilici zbog njihove smelosti, a oni bi nadmoćno prevodili: “To ti je ‘daj mi šibice da zapalim cigaru’!” Ruski! U Farkaždin stiže Puškin: “Или дремлешь под жужжаньем своего веретена…” Tri “ž” u reči жужжаниe, zaista čuješ zujanje preslice, na ruskom ću se dopisivati sa Oljgom iz Omska, sve dok joj nesmotreno ne budem poslao svoju fotografiju, u učenje novog jezika biće uključen i poneki roditelj, tako je jedan meštanin, koji neka ostane anoniman, u rano proleće razdevao ograzine i ugledao preko zida komšinicu kako se obraća keri: “‘Zdra[v]stvui, tovarishch’ Ribica! Как ты поживаешь?!’ Mal nisam pao s kamare - divani s kerom ruski!”
Mi ćemo pak naučiti naizust prilično parče stihotvorenia “Крестьянские дети”, Nekrasova, bilo nam je drago što i u tako velikoj zemlji ima seljačke dece, pa se o njima piše tako dugačka i tako lepa pesma… Ruski! Ne možeš stati u stotinu dopisnica, a kamoli u jednu!
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
