Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Feb.2018, 15:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Razvojni put jedne rekle

U mušku garderobu spadalo je i odelo od somota, čakšire i rekla od istog materijala, to kupiš na vašaru, ređe kod šnajdera, ali koliko god puta da su me vodili u Debeljaču nikad nisam prisustvovao samom činu kupoprodaje: video bih nekoga u novom kompletu tek kako ide s voza, da, somotsko odelo nije bilo za svakidan, ni za crkvu, ni za svatove: vlasnik ga je oblačio kad digod makne. Sa somotskim odelom slagali su se opanci, po mogućstvu noviji, naviksani, cipele, sandale, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i natikače, ako napolju nije bilo kavano.

Jedna stvar nije proučena, ali rekao bih da je somotsko odelo postojalo u jednoj jedinoj veličini, ljudi su bili bezmalo svi iste visine, građe i težine, zato su i smeli da pazare tekstil koji nisu probali: somotsko odelo svako je mogao da obuče, na nekome bi malo landaralo, taj bi kaišem pritegao pantalone, ispod rekle bi obukao štrikov, drugi bi u odelu napupio, išao bi otkopčan, ispod rekle nosi samo košuljanku koja se slaže sa braon, jer je somot bio braon, uvek isti, ta nijansa mora da je u nekoj banci farbe bila čuvana kao što se u Parizu čuva metar od platine.

Somotsko odelo nosio si ako ideš u Bečkerek, kad ideš u rit da kupiš seno, ako se nedeljom kartaš ispredkuće, ali čim pukne proleće u rekli ti bude vrućina i eto nje na aufingeru, u stražnjoj sobi di je šifoner, a u pantalonama vlasnik počinje da namiriva, da šprica vinograd, da kosi detelinu; pantalone bi bile oprane, jedared, dvared, a rekla ne, i kao što se u svatovcu deli zora sa belim dankom, rekla bi se neprimetno, a opet neminovno odelila od pantalona, sve dok jednog jesenjeg jutra, kad je tonja, ne bi čovek rešio da je ponese upolje, što je za reklu bio put bez povratka. Planirana je više za transport, za studen jutra i sumraka, ali bi ubrzo pokisla, pre toga se već dovoljno naprašila - izgubila bi prvobitni, umereno paradni i gradski karakter. Prestala bi i da bude muška, u braon rekli mogu da zamislim radene oba pola, kako sede na kolima punim kukuruza, ili žene koje se u kasnu jesen vraćaju sa Tamiša: obranica, dva vedra, marama, muška somotska rekla, suknja koja se surom bojom uklapa u kišno poslepodne bolje nego maskirna uniforma, i gumene čizme.

Reklu u vozu ne skidaš, da ti štogod ne ispadne, da te kogod ne iždžepari, i da je ne zaboraviš, docnije je u kolima mećeš na sic, sediš na njoj dok ne zaladni, rekla bude presavijena i manuta na drvenoj klupi, ako se dete sigra u pesak, koji je ispod površine uvek vlažan i ladan, baba mu pod tur podvuče staru reklu, niko neće tubiti dan kad je prvi put obučeno somotsko odelo, pantalone su se već i poderale, a na rekli u šupi leže pilići ili ju je kera prisvojila i spava na njoj.

Somotska rekla ima brata, zvanog somotski sako, bez kojeg bi anglosaksonski univerzitet bio nemoguć. Taj sako je takođe braon, ali je svetliji od sestre koja živi u selu, na rukavima ima fabričke zakrpe od prave kože, čime profesor pokazuje da će u njemu dugo da čita, piše i predaje. Pošto je okupiran stvarima duhovnim to je njegov poslednji ustupak odevanju i modi, menjaće samo nijanse plavog na košuljama, koje mogu biti i od džinsa, ali vratimo se rekli dospevšoj već i podslamu, nakon čega joj predstoji završno poglavlje, da kompletira i uozbilji strašilo.

Neka strašila u gornjem delu imaju samo džemper napunjen slamom, na vrhu je šešir u čijoj unutrašnjosti možda još stoji svilena etiketa proizvođača, ali je strašilo uverljivije i svečanije ako je u sakou. Strašila su uvek muška, neka štetočine znaju da domaćin lično bdi nad usevom! Neke se ptice klone ćutljivog i usredotočenog stražara, mada se raširene ruke mogu shvatiti i kao dobrodošlica, još nisam video strašilo koje bi jednom podignutom rukom pretilo...

Vrane od strašila rebre tek možda malo više nego što se boje skeladžije: „Zar nismo ovu reklu videle već toliko puta, kad su brali kukuruz, kad su sekli toluzinu, pa kad je gazda ugario, i nikad nismo zbog nje nagraisale, nećemo ni sad, uostalom možemo da kljucamo nešto domaćinu iza leđa, s one strane di rekla nema dugmad.“

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...