Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Apr.2019, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Radio pevači
Naš dijalektički razvoj bio je dugo sputavan, ali kad smo jedared počeli da napredujemo nismo znali šta je dosta, prestigli smo mnoga sela unaokolo i postali takoreći Mali Perlez. A pre toga nikako da i mi budemo pripojeni Elektrovojvodini! Lenjin lepo reče: industrijalizacija plus elektrifikacija jednako socijalizam, a mi nismo imali ni jedno ni drugo), međutim, stiže elektrika i do nas militaraca, žive slike dvared nedeljno, mic po mic kupljen je i mnogi radio, pa su se slušale pesme, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << stanovništvo je počelo da razlikuje i da pamti imena izvođača, a kad smo uvlačili struju izgledalo je da je izmišljena samo zato da zameni lampe na gas, pa mnoga kuća u početku nije imala nijedan utikač, samo štekere za paliti i gasiti sijalice, čiji se centralni deo okretao obavezno u smeru skazaljke na satu: uspravljen čeka da se dobro smrkne, položen je dok sijalica od sto sveća bljlešti, i opet je pokretom udesno vertikalan, smo što človi.
Tako smo bili obučeni i proći će dosta godina pre nego što ću se usuditi da proverim može li šteker da radi i ako ga okrenem ulevo (može, ali ovo nemojte sami pokušavati kod kuće), herojski otpor pružen je električnim peglama, i jeste to bio prvi uređaj kroz koji prolazi struja, a držiš ga u ruci, peraće mašine bile su na zlu glasu da kidaju dugmad, i dugo su zbog toga mnoge domaćice prale sve na ruke, ali je radio bio oberučke prihvaćen i slušan: od Grge Zlatopera iz “Glasa Amerike”, preko neimenovane Srpkinje iz Temišvara koja je vrstecala, pa do naše “Vesele večeri”, nakon koje se gasio i radio i sijalica: sutra se radi. Da. Velemirovi su bili kupili radio pre nego mi, i u nedeljno poslepodne, u ladovini njihovog velikog bresta, čuo sam prvi put pesmu “Ah moj doro”.
Svega nekoliko godina radio pevači bili su za nas mitska stvorenja, kao drug Tito i Moša, možda i više, jer niko nije znao kako izgleda Vuka Šeherović. Ubrzo se pokazalo da ih je moguće čuti i gledati izbliza, i to za socijalističku slavu, smišljenu u Pokrajinskom Komitetu da se crkvenim seoskim slavama oduzme sjaj, a da se stanovništvo što pre kurtališe vere, toga opijuma za narod.
Tako su i u Farkaždin stigli radio pevači, mislim da je bila i moja buduća ljubimica Anica Jocić, svirali su Radojka i Tine, bili su Ljuba Didić i glumac Milan Srdoč, čija slika sa mojima i sad stoji u kutiji za cipele: glumac se uklopio u ambijent slavske šatre kao da nam je rod, ili kao da je došao kod Milana Venskog, a ne na nastup.
Ne tubim kako su se umetnici penjali na scenu, jesu li imali merdevine ili dasku od dva i po cola kakvu koriste zidari da guraju kolica, uglavnom su na daske koje su istrpele vagone i vagone repe, kukuruza, žita, stigle najlon čarape i cipele iz Beograda, jedne na štiklama, druge neupadljive, muške, postavljeni su prvi i poslednji put mikrofoni, koncert je bio pod vedrim nebom, publika na klupama i stolicama, ne znam više ni kako je taj prostor bio ograđen, pošto su bile prodavane karte, nije to baš Mesna kancelarija mogla sama da plati, da, neskol’ko let spustia, nekoliko godina kasnije, u Orlovatu će isto biti radio pevači, moj stric Živa je sa svojim gostima u prvom redu, tapše, on sam, posle druge strofe, konferansije ga, udaljivši se malo od mikrofona, pokroviteljski podučava da pesma još nije gotova, a čika Živa će: “Što, jel ja ne mogu da tapšem da se malo ranije završi?”
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
