Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Dec.2017, 14:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Priča o crvenom vrapcu
Ptice sam odmalena, a tako je i sad, delio na one koje stalno viđam, i na one koje mi se retko ili nikako ne ukazuju: jedne večeri sam u pocrneloj i staroj slami iznad šupe, iskrzanoj kao iznošena šubara, ugledao sovu, ne zna se ko je koga više poplašio, bila je možda samo na privremenoj čeki, da u polutami svojim infracrvenim očima ugleda miša kako nesmotreno izlazi ispod kamare žita, viđao sam sokola, ali ne u letu, ni u smrtonosnom po plen spustu, nego uvek nepomičnog: glava učesnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << krstaških ratova u suroj duguljastoj kapuljači; svakog sam dana u foruuzu gledao fazana, punjenog, kao da je živ, žrtvu dedine još neugasle lovačke navade; živinu naravno nisam ubrajao u ptice, kokoška je jedva umela da uzleti do prečage na tavancu, guska bi se tu i tamo bezuspešno okušala kao letačica, vrane sam viđao samo u ataru, a ždralove svega nekoliko puta, leteli su prema Zrenjaninu, tamo vam je sever, braćo, skrenite ka Idvoru ako ste se zaputili u Sovjetski Savez, čiji vam vazdušni prostor najviše prija; da, sokolove sam najpre video u čitanci, stajali su disciplinovano i strpljivo na ramenima ili na dlanovima feudalaca, besposličara koji su samo kinjili kmetove, muštrali vazale, vazale tih vazala, i išli u lov, pri čemu su sokolovi radili nije nam rečeno šta, vadili ranjene, strelom probodene čaplje, šljuke, droplje i divlje guske iz bare, da ne bi vlastelin kaljao svoje vlastelinske čizme; ne znam ni kako su ove grabljivice sokolari pripitomili i obučili da pomažu društvenim parazitima, ni kako su naredna i napredna društvena uređenja dozvolila da se soko iz kakve-takve civilizacije vrati u zagađenu prirodu, gde je prepušten sam sebi i gde opet lovi za vlastiti opstanak.
U krošnji kajsije i u vinjagama ispredkuće večito su bili vrapci, leti bi, kao da imaju gudala i dirigenta, pevali ćij-ću, ćij-ću, tako brzo, i ujednačeno, kao da neko žustro čisti avliju, ili da metlom vodu iz šarampova odlučno tera na sokak; na tavanu i krovu su kao viša i elegantnija klasa obitavali golubovi, sa raznobojnim prelivima na gušama kakvi će se tek pojaviti na postavama italijanskih mantila. Naši su golubovi bili nad štalom, imali su kvadrata koliko konji i krave zajedno, imali su zaseban ulaz na tavan, dve badže okrenute utrinama, gustim su baskijama i vratima sa ozbiljnom rezom bili odvojeni od onog dela tavana gde je posle vršidbe držano žito, gde je bio i gde jeste ogroman drveni sanduk za brašno - belo i crno. Nije to lako priznati, ali ova divna stvorenja bila su dopunski izvor belančevina i glavni sastojak istoimene supe kojoj je pripisivana lekovitost, naročito za one koji već uveliko prezdravljaju; sad to deluje okrutno, čak i gledaocima koji su pojeli ko zna koliko jaganjaca i drugih sisara ne dočekavših zrelo doba.
Boža i mi imali smo zajednički bunar, njegova mati vadila je vodu iz bunara, iako se bilo već smrklo, zajedno smo čuli nešto zbog čega je baba Mara prestala da okreće valjak, pa su se zveketanje lanca i škripa drške na vedru utišali, šta se to čuje, pitao sam, u prvi mah nisam bio siguran da li je to ptica, čelobašte, u krošnji bagremova ili velikog bresta, ali to nije bio pev, nego uznemirujuća kadenca u kojoj je bilo primesa ljudskog glasa, ili pre zapevanja, to je samrtna ptica, rekla je baba Mara kao iskusan ornitolog, kako samrtna, pitam, tako, kad ona peva neko će da umre, ali ko, kad će da umre, kako ptica to zna i zašto javlja ako to mora da bude?!
Umirivalo me je što ne peva ni u Božinoj ni u našoj avliji, strogo uzev pevala je izvan sela, utrine vode u Čenćansko i u Perlez, da nije u opasnosti subaša ili čoban? Dobro je što mračno proročanstvo neviđene i nezamislive ptice nema određeni rok, ni pravac, mada su joj, ko zna, kljun i oči u mraku možda okrenuti prema nekome ko spava i možda ječi u snu, a ne čuje šta ga čeka u bliskoj budućnosti; ispostavilo se da je ptica, ta ista, ili druga, koja je završila solo pevanje u njenoj klasi (pod sumnjom je kreja), pevala nekoliko godina, a niko nije umro; s druge strane, smrt je došla i u naše dve kuće, a ptica ništa nije bila nagovestila, i moglo bi se reći da ne verujem u samrtnu pticu, pa opet, kad čujem tu sumornu ariju, svaki put se setim da je to samrtna ptica, ma koliko neodređena i nepouzdana bila ipak ima i izvestan broj pogodaka.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
