Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Dec.2017, 23:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Priča o crvenom vrapcu II

Golubovi su prve ptice, opet ne računam živinu, čija sam jaja video i štaviše držao u rukama, iako mi je bilo rečeno da golubica neće više hteti da leži na njima ako ih neko drugi dotakne, i da nećemo imati golupčiće ako budem išao od gnjizda do gnjizda. U školi ćemo naučiti da se ne kaže gnjizdo, nego gnezdo: osetio sam se kao neki bodul u ekavskom govornom području, gde mu ne gine asimilacija... 

Već sa pet ili šest godina umeli smo da se prepnemo na dud >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << toliko da domašimo neko vrapčije gnjizdo, te smo i ta jaja uzimali kao zakonit lovački plen: bila su veličine jajceta, izuzetno tvrdih i ordinarnih bombona na kojima si mogao da skrjaš zub ako ih grušiš, a dobijao si ih za Uskrs; vrapčija jaja su na beloj tankoj kori imala pege, najčešće sive, ali i dunkl smeđe. Iako smo uveliko znali da se to ne sme, razbili smo nekoliko komada, na ravnoj površini kamena u Dolji: ukazala su se žumancad i belancad, ista kao kokošija, samo umanjena i stoga još dirljivija. Nikad to nismo ponovili, a taj prirodnjački eksperiment nismo pominjali: uništili smo život iz puke ljubopitljivosti i zbog predugačkog letnjeg dana.

U gnjizdu smo videli goluždrave vrapčiće, ili vrapče jedinca, već sa perjem, koje nije još naučilo da leti, ali odraslog vrapca niko nije mogao da uhvati, nisam mogao ni sanjati da će mi pedeset ili šezdeset godina docnije u njujorškom Central parku vrapci jesti mrvice kroasana iz ruke: tamo je vrabac domaća životinja.

Moj drug iz škole Duško Babalilin slovio je za najvećeg golubara među nama, pita me jel imam lepezane, gaćane i druge tada cenjene sorte, bio sam gotovo siguran da nemamo, ali sam se i nadao da mi je neki rasni primerak promakao; odemo u inspekciju kod nas na tavan, nemaš, kaže, nijednog rasnog goluba, sve su divljaci, kako divljaci kad živimo pod istim krovom, nisam se dao, ali među mladima nije viđen niko ko bi jednog lepog dana na krovu raširio rep kao neka gospoja lepezu u pozorištu.

O selicama smo znali zapanjujuće malo, ujesen odlaze u toplije krajeve, u proleće se vraćaju; većina je umela da dometne kako su ti topliji krajevi u Africi, ali kako su laste i rode preletale prostranstvo Sredozemlja, gde je mnogi prekaljeni lađar ostavio kosti, to nikome od nas nije prošlo kroz glavu, kako se dogovaraju o zajedničkom polasku, o odmorištima, to niko nije pitao, pa ni učitelji, i tek ću kao tridesetpetogodišnjak, na Selištu, gledati rode kako jedre između topola - drže se na pedalj iznad paprati i bez ikakvog pomeranja krila nečujno i brzo prevaljuju nekoliko stotina metara. Tako dakle vi i u selidbi ekonomišete, zaukate se ili nađete struju koja vas besplatno nosi ko zna koliko kilometara!

Naši prirodni neprijatelji bile su vrane, koje bi bobale tek zasejane žitarice, ali i klipove tek sazrelog kukuruza, i bili su čvorci, protiv kojih je bilo napravljeno ko zna koliko stotina strašila i čegrtaljki, a koji postupaju po nekom svom PS-u: odjedared uzleću, i kao pripadnici Luftwaffe koji moraju u jednom cugu da izbombarduju kakvu fabriku ili naseobinu, naglo promene svi pravac, da bi se takođe složno i naprasno negdi spustili. Zar je za desant na vinograd potrebno da nastupate kao eskadrila, zar ne bi bilo pametnije da dolećete samostalno, pojedinačno, gerilski? Ili ovako hrabrite jedni druge i uterujete strah u kosti konkurenciji, a možda i starom pudaru koji bi se instinktivno imao sagnuti pred vašim iznenadnim niskim letom?

Jednog proleća malo je falilo da se u dudu pred našom kućom nastani dubac. Izbušio je kljunom rupu duboku možda pet santimetara i iz njemu znanih razloga odustao. Možda mu i društvo koje sam okupio da se hvališem budućim kućnim, tj, uličnim, ljubimcem nije ulivalo poverenje, tek, ostavio je napola dovršen stan i nestao. Bilo mi je žao što neću imati dupca i nije mi bilo pravo što je u vežbanku mogao da uđe samo pod službenim imenom detlić, zar dubac nije slikovitije ime, da se makar zove dletić, jer upotrebljava kljun kao dleto... Biće aves tema još koji put, ali je ptica nad pticama bio crveni vrabac, nikad viđeni, glavni junak deci hiljadu puta obećane i do dana današnjeg neispričane priče.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...