Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Apr.2020, 17:52

Ljubomir Živkov: Poreklo vrsta

Ja kao da sam uvek dolazio na gotovo, bio sam kao feudalac koji se nikad ne zapita otkud njemu i njegovima to sve čime su okruženi, kako to da imaju tolike sluge, pa lugara (a to je bio Čevrin otac, u Slavoniji!) koji živi u šumi samo da bi zverokradice i drvokradice imale koliko toliko zorta: otkad znam za sebe znam i da su naši svirci kuma Laza i Đeka, tubim kad je bilo rešeno da kum kupi dalapu, novu, iz Italije, radovao sam se kad je stigla, sa više od deset registara, na borama se >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << prilikom razvlačenja pojavljuje romb, tanak, pa sve širi, hoćeš li postati četvrtast, postavljen na jedan od svoja četiri ćoška, kao čigra? Registre sam smeo da pritiskam dok kum svira, davali su svaki drukčiji ton, jedan lepši od drugoga, ali nisam nikad pitao kad su mu njegovi kupili prvu ramuniku, ko mu je održao prvi čas u njihovoj kući na kraju sela, pored Živka Lagačkovog. Koju je pesmu prvu savladao, je li u njoj uspeo da istovremeno svira pratnju na basovima, je li nogom davao takt po podu koji će tek biti prekriven krparama? Njegov rođeni brat, kuma Steva, Belićov, isto je svirao, ali to znam samo sa slike, pitao sam babu kako je svirao, “kuma Steva nam je imo siguran i lep ritam, slatko je sviro basove”, nismo još znali reč “gruv”, a ja nisam pitao zašto je u svojoj možda trideset petoj godini prestao da svira, ni kome je prodata njegova bela harmonika.

Kad je meni, februara šezdeset treće, uručena harmonika “Tango-Melodija”, deda je ubrzo poželeo da naučim i deda Milinu pesmu, pesmu njegovog brata koji je umro možda osam godina pre toga, a lepo je pevao, tu su se svi svedoci slagali: “Gledaj me, draga, nagledaj me se…” Narator sutra odlazi, pita dragu šta da joj kupi, “da ga se sjeća”, a ona će: “Kupi mi, dragi, crnu šamiju/Ah, dragi, crno da nosim, dragi/Tebe da žalim.” Iako se lično meni to nikad dotad nije desilo, shvatio sam koliko je teško byt’ v razluke - biti u rastanku, to traje i traje. Nisam baš znao šta je šamija, a bila je u pitanju marama, ali ono što nisam pitao ni dedu ni sebe, a sad mi malo malo pa prođe kroz glavu – kako je ta sevdalinka stigla u Farkaždin? Niko još nije imao radio kad su braća Ljuba i Mila bili mladi, nego je to pevano negde gde će biti i deda Mila, čiji su to bili svatovi, ko je to otpevao tako da mu se pesma urezala u sećanje, kako je izgledao taj muzički saobraćaj u ono vreme kad se slušalo samo ono što je izvođeno na licu mesta? Reči je mogao lako da zapamti, ali gde ju je prvi put otpevao celu, na taljigama dok se vraćao iz Sigeta, zadovoljan onim što je pokosio, pokupio i sadenuo?

Nisam ni moju majku pitao kako zna ne samo melodiju nego i silne strofe pesme “Bolen leži mlad Stojan”, nismo još imali radio, a pevali smo u dva glasa znajući šta će biti u poslednjem stihu, buduća udovica sluti da će ona i dete, koje joj je u naručju, biti oteti i prodati – moj prvi susret sa trafikingom!

Jasno mi je kako su neke pesme u Perlez stigle iz dalekog i neviđenog Kuzmina: kad još nigdi nisi bio, Kuzmin je daleko isto koliko i Beromunster, grad koji ti je poznat samo sa skale na radiju, e, čika Mirko je bio iz Kuzmina, gde je svirao prim, a u Perlezu će shodno potrebama službe svirati kontru. Sa čika Mirkom su preko Dunava, skelom, prešle i pesme “Bogata sam, imam svega” i “Mangup sam poderan”; kad bi prošla ponoć i kad bi gosti malo posustali sa porudžbinama i bakšišom, čika Mirko bi uzeo basprim, a čika Rada kontru, i onda bi pevao, glasom koji bi da je bio ženski bio kao glas Bili Holidej, toliko je bio naštimovan, pun radosti i tuge, istovremeno. Taj deo seobe pesama iz jedne županije u drugu mi je bio jasan, moj deda je voleo pesmu “Lenče Popovo”, koju niko živi u Banatu nije znao, držim da je to neko morao pevati u zarobljeništvu, ali kako je izgledala ta baraka i taj trenutak kad su slušali makedonsku tužbalicu, dok je sa kule prozebli stražar šarao onim zloslutnim reflektorom po lageru, da im koji kostur ne umakne kroz bodljikavu žicu.

Bilo je to “Lenče Popovo”, dedina uspomena iz ropstva.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...