Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Apr.2018, 12:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Pomazivanje

U studiji o dozidnici pominjao sam naboj iz kojeg je zimi izlazila studen jer su zidovi čuvali uspomenu na zemlju od koje su nastali, deo planete koji su moji sastrugali pa maljevima nabijali između naspramnih i uspravnih dasaka dok nisu napravili kuću, zimi kao da je ostajao povezan umalo ne rekoh sa centralom, sa maticom-zemljom u ataru i u avliji.

Ali to nije bilo sve što nas je držalo u vezi sa našom materom. Zemlja od koje je napravljena kuća ne znam odakle je dovezena, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ali nijedna prostorija nije bila patosana, jedino je u štali bila ciglja, u sobama, kujnici, stražnjoj sobi, u foruuzu, komari, svugde je dole bila zemlja, nabijena i tvrda bezmalo kao kamen po kojem ću bos hodati u jednoj firentinskoj staroj vili, čiji je vlasnik bio pljunuti Aligijeri. Sve su prostorije svakodnevno čišćene sirkovom metlom, sve su sobe luftirane, ali je uvek posle svega ostajalo prašine kojoj je živalj doskočio pomazivanjem.

Da sada pravim uputsto za pomazivanje koje hoću da stavim na internet, to bi ovako ispalo: u tekoj počišćenoj sobi podići sve stolice na astal ili na krevet, okrenuti ih naopako, kao kad je fajront u birtu, uneti lavor sa vodom, čistu krpu, natopiti krpu vodom, iscediti je toliko da iz njeg tek-tek curi sama poneka kap vode, spustiti se na kolena, i širokim zamasima, koji su preteča današnjih brisača na kolima, preći što ravnomernije preko cele sobe, to jest preko svih delova koje možete da domašite. Pod koji je pre pomazivanja bio pepeljasto siv dobiće masnu, tamnu i sjajnu boju asfalta, u sobi se neće osećati prašina nego vlaga, ali sveža, koju još ne treba smatrati memlom.

Nauka je, ne znam kad, ustanovila da je pomazivanje dušu dalo za ženski rod, i da su žene rođene da bi pomazivale, one su i brinule da niko ne uđe dok se pod ne osuši koliko treba. Kraj sveg njihovog truda negde bi novi tanki sloj blata, moramo ga tako nazvati, potklobučio. I ako neko uđe u gumenim čizmama odneće na đonu nekoliko slojeva prethodnih pomazivanja koji su kao listovi stare knjige. Pojaviće se svetlo siva rupa u kućnoj geologiji.

Vreme je po svom običaju prolazilo i prolazilo, dvadeseti vek bio je dobrano načet, a mi smo jednako ostajali povezani sa planetom: izjutra spustiš noge sa kreveta i već dodiruješ tvar od koje si sazdan. Ako si dete, i ako je leto, sa hladnjikave podloge izlaziš u bašticu, pa u avliju, gde je zemlja uveliko zagrejana, nasred sokaka je prašina koju su do molekula usitnile metalne šine na točkovima zaprežnih kola, vučeš noge kroz taj svetlosivi puder dubok gotovo pedalj, toliko je toplo da uskoro moraš pod dud, u lad: tu se zemlja nije još potpuno ni osušila od prethodne kiše, tamna je kao posle pomazivanja.

Ko zna dokle bismo mi ovako živovali - u svojoj si kući, a hodaš po zemlji kao i tvoj društveni ekvivalent u Africi ili Aziji - da nismo kod nekog ugledali krpare. Šarene primitivne prostirke izatkane od raznobojnih traka rashodovane odeće. Moja sestra i ja smo najzaslužniji što su baba i mama prihvatile da i mi prionemo na sakupljanje stare odeće i da jedne zime unesemo razboj našu u sobu. Raznobojne košuljanke, spavaćice, majice, trebalo je ručno, ako je mogućno bez makaza, razderati u trake širine palca, što je moguće duže, jer će se svaki čvor u sirovini pojaviti i u finalnom proizvodu. Svakog dana pojavila bi se jedna lopta, kao rukometna, koja će ući u buduću dosad neviđenu prostirku. Ne znam od koga smo uzajmili razboj, ili smo naš rođeni razboj spustili sa tavana i ubrisali predratnu prašinu sa njega, radovao sam se kao čovečanstvo u trenucima kad je tekstilna industrija počela da se razvija (i kad se nije znalo da će biti jedan od prvobitnih stubova kapitalizma), baba je postavljala potku, prvi put otkako je izatkala ćilimove za svoj štafir, čunak je nešto najsavršenije što sam video od drveta, besprekorno zamišljen, simetričan, uglačan u nezamislivoj fabrici ili tišljerskoj radnji, a dodatno usavršen i izglancan upotrebom u silnim zimskim noćima obasjanim petrolejkom: ruka sama hoće da ga uzme. Počinjalo je novo, industrijsko doba.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...