Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Jun.2019, 20:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Patenti

Ko zna koliko seoskih izuma ostane nezavedeno, nijedno selo nema autorsku agenciju, kao što ne postoji ne seoski, nego ni sreski SOKOJ, a svaki ramunikaš ima svoje shvatanje bećarca, i nikad se svatovac ni bećarac ne podudaraju sa arijama čuvenim od prethodnika, ili čak sa Radio Stanice; pođimo samo od mog dede koji je zbog pacova - osilivšeg se u stražnjoj sobi, gde su zbog njene sumračne ladovine bile odložene krancle – smislio kako da uljez sam, zahvaljući vlastitom apetitu, zatvori >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << rupu tučanom pločom, pametno sačuvanom od zidanog šporeta kad je ovaj ustupio mesto i ovde opevanom smederevcu. Zatvaranje rupe putem kanapa vezanog za mamac nije bilo dovoljno, nego je bio potreban sistem uzbunjivanja, pa je za nadgrobnu ploču neželjenom primerku naše faune bio zakačen još jedan kanap koji je prolazio kroz ključanicu, za njega je bila vezana aluminijumska služonica koja je na trzaj u stražnjoj sobi imala da padne u plekano korito, znači u foruuz, što se usred noći i desilo, nas šestoro smo poskakali sa svojih perina i dograbili ko metlu, ko žarač, ko lopatu, izgledali smo kao gnevni kmetovi Franje Tahija, nesrećnik je bio volšebno nestao, iako mu je povratak u njegovu tunelizaciju bio onemogućen, deda ga je našao u babinoj momačkoj kožnoj čizmi, ostalo je istorija, ali imao je deda i patent koji je povezivao dve njegove strasti (pored mehanike, ali ga Daca i Gena nisu poslali u Segedin da se ljucki iškoluje), a to su bili ribolov i lov.

Jedne jake zime su zecovi dolazili u baštu, imali smo lišće od repe, a sneg je bio svake noći nov i tragovi bi se zajtra jasno videli, deda bi pod zaludni čerenac iza slame stavio šargarepu, i zeka koji je na Uskrs trebalo da donese jaja u bašticu, ostao bi poklopljen dok njegov dušmanin ne ustane; ovaj kućni krivolov, bez zrna baruta, nije nailazio na osudu okoline, a deda bi da je živ kazao isto što bi i onda kazao: „Njino je da se kotu, a naše da kojog od nji skinemo sa sveta, da nam ne poje svo žito, i da imamo jel paprikaš, jel ćufte, šta voliješ, i da nam još ostane koža, vodi samo računa kad bideš lovac, da ciljaš dve njegove dužine ispred njega ako trči...“

Zaista sam mislio da sačma leti brže od svega (osim od uma: um je najbrži na svetu, to sam naučio na razmeđi Pajine i baba Juline bašte, obrasle morskom trskom), a ona putuje i putuje, ti snop šalješ ispred zeca, a on utrči u svoju propast!

Živu Avijara sam pominjao u mom naučnom radu o metafori (kako je shvatio da pije prekoviše: „kad sam počo da spavam u jarak, i da se pokrivam biciklom“), e, Živa je izumeo sistem da iz Tamiša ode kući sa potpuno čistim tabanima, i da mu između prstiju ne ostane ništa od mulja, koji ti tamo ne gine: ma koliko dobro poznavao obalu, i ma koliko dobro proračunavao kako da čistom nogom staneš na paprat, a drugu da istrgneš što čistiju iz vode, barem jedna noga ti je ostajala blatnjava. Živa bi, jer je stanovao blizu Tamiša, poneo praznu flašu, od kisele vode, pivska je mala za dva stopala, i kad bi završio svoju večernju toaletu u pritoci Dunava, oprao bi, sedeći na vrbovom panju, noge vodom iz flaše, i obuo bi besmrtne plastične papuče sa dva izbuškana paralelna preklopa koji su me podsećali na zastor između ispovednika i grešnika.

Možda je i žitelj nekog drugog sela nadomak reke došao samostalno do istog izuma kao i Živa, to ništa ne menja, mogli su obojica da imaju od tog patenta neku crkavicu, pa koliko je velikana - koji su radili zajedno u jako lepoj laboratoriji, ili su u isto vreme došli do velikog otkrića na dva udaljena univerziteta - podelilo Nobelovu nagradu!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...