Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 01.Jun.2019, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Otvoreni dosije
“Gledaj pa isteraj kome oko!” Ovim bi rečima bio propraćen svaki pokušaj da napravimo strelu, tako smo mi zvali i luk, napravljen od bresta, a tako se zvala i sama strela od trske, tanke kao dečiji mali prst, na koju si radi kakve-takve upravljivosti mogao da na vrhu okomotaš žicu, dovoljno međutim tanku da ne pokrja trsku. Strela Mileta Pajinog imala je ekser na vrhu, zabadala se u drvenu kapiju i treperila kao struna dok se ne bi smirila, ako bi je odapeo izbliza probijala je i koru >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << duda, biljke kojoj se nije dobro pisalo, a koja je po mojoj računici pravila više od sedamsto lanaca ladovine samo u Farkaždinu, od dudića je bilo ispečeno barem pedeset akova rakije svake sezone, taj je napitak bivao serviran za svečare, za vršidbu, za klanje svinja, za Malu Gospojinu, za Dan Republike i za Božić, koliko je svilenih buba othranjeno dudovim lišćem ne smem ni da kažem, a ipak će svi dudovi jednog poznog proleća biti povađeni da se nikad više ne vrate ni pred čiju kuću, i da nijedan crni dudić više ne padne ni na čiju belu košulju koja je u letnje nedeljno poslepodne pošla na plac.
“Gledaj pa razbi koji pendžer!”, tako su odrasli nazdravljali svakoj novonapravljenoj praćki, oko čijih je sastojaka uvek bilo muke, trebalo je nabaviti dovoljno dugačku traku očuvane gume, pa parče kože (gde će biti uštinuta municija), dobro, rašlje si lako mogao da napraviš, kao i da nađeš parče kanapa. Prirodne municije bilo je na savijutku Tamiša zvanom i sad Šljunak, tu napuniš džepove kamenčićima odgovarajućeg kalibra, i odjedared si naoružan.
Imao sam izuzetno malo pogodaka što god da sam sebi odredio kao metu, vrata od kočine, plekano bure, kao i strela, i kamenčić bi redovno završio pored cilja, pa sam, uveren da ću i jubilarni tristoti put biti neprecizan, otpremio jedan projektil u pravcu našeg novog komšije, deda Dušana Pošte, koji se jednog lepog, a odavno zaboravljenog dana pojavio u kući gde je bio Adika Pekar. Pošta je mogao imati sedamdeset ili više godina, nije prezirao pomenutu dudićaru i umeo je ispredkuće da zapeva pesmu koju nikad pre toga, ni posle toga, nisam čuo, bila je to rimovana svedodžba o kućnom nasilju, koje je bilo uzajamno i kao dobar dan: “Meeene moja žena s oklagijom, iju-ju/Ona mene, a ja nju!”
Nije mi Dušan Pošta učinio ništa nažao, nisam hteo ni ja njemu, ali sam, ah, još jedan bezrazložni akt, poželeo da ga malo poplašim, da mu fijukne jedno tane pored te njegove šubare, dok stoji naspram mene kao jedino živo biće u vidokrugu, međutim sam ga potrefio u jagodičnu kost, odmah iznad njegove nekoliko dana nebrijane brade; čvoruga je naravno iskoristila priliku da se pojavi, sama se vrlo brzo obojadisala i grimizom kome još ne znam ime, i žilicama tocko plavim: umalo da ostvarim ono što mi je bilo rečeno i kad sam pravio strelu, i kad sam pravio praćku.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
