Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Jun.2019, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Otvoreni dosije 2
U ruci kantara nema! Ovo sam slušao od babe u okviru njenih redovnih propovedi protiv nasilja. Pokazalo se da je u pravu kad sam joj malim, ali pravim čekićem - dobijenim od dede da se samousavršim kao kovač i kao tišljer - iako je imala maramu i dosta gustu kosu, razbio glavu, pre nego što sam postao pionir. Ometala me je dok sam zakucavao eksere, sad vidim da sam bio kao sin jedinac Hrabalovog junaka, kome je to bila opsesija i radost, upozorio sam je da će biti udarena ako ne prestane >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da mi tepa i da me dekoncentriše, oglušila se o pretnju, i stvarno sam hteo samo da je kucnem, odmereno i nekrvožedno, ali već i u tolikoj, predškolskoj ruci nije bilo kantara; sa Anjom, mojom sestrom, sam se otimao oko slatkog vina i tankom staklenom čašom sam je potkačio po čelu, ožiljak možda i danas još izgleda kao mlad i bled mesec kad se pojavi na nebu koje je i samo još svetlo, još dvadeset ili više godina deli me u taj mah od gledanja Felinijevog filma “La Strada”, gde će Entoni Kvin udariti drugog artistu, koji je svirao na nestvarno maloj violini, bio bolji od budućeg Grka Zorbe i zadirkivao ga s majstorske visine.
U vesternima sam video stotine udaraca stolicom po slepom oku, niko nije bio ozbiljnije povređen tom hrastovinom, kod Felinija je junak nakon jednog udarca u bradu pao, uhvatio se za busen trave i zemlje, da nikad više ne ustane, na zaprepašćenje i svoje i počinioca koji je hteo samo da ga malo propusti kroz šake, kako se to pesnički kaže.
Proveo sam nekoliko nenasilnih godina, slušajući da u ruci kantara nema, sve dok se u školi nisam ne znam više ni oko čega posvađao sa Viktorkom, Kekinom i baba Jelinom komšinicom. Izašli smo iz škole, hvatao se mrak, što će reći da sam bio u uzrastu kad se već ima pet ili šest časova, sa bezbedne razdaljine Viktorka mi je nešto dobacila, uzeo sam parče skrjanog crepa, otprilike kao kutija šibice, samo trapezoidnog oblika, i zavitlao ga ka njoj, pogodio sam je, gle, u štrikanu kapu, koja, isto kao i babina marama, nije odigrala ulogu šlema… Čuo sam je kako dreči, tako se to zvalo, plakanje, a mislio sam da neću ni dobaciti do grupe u kojoj je bila.
Došao sam kući u bunilu (kakvo ću docnije prepoznati kod Raskoljnjikova), već smo imali kupovni šporet i krpare, bilo je toplo u sobici gde je zimi kuvano, i gde su baba i deda spavali, grej se ovde još malo, prošlo mi je kroz glavu, dok sam grozničavo računao koliko će miliciji trebati da dođe iz Perleza po mene ako Viktorka podlegne povredi, nisu došli te noći, pa ni zajtra, kad se dogodi najveći broj hapšenja, došlo je podne, slušao sam izveštaj o vodostanju misleći da ga čujem poslednji put, otišao sam kao mesečar u školu spreman da se tamo predam, ali sam u dvorištu ugledao Viktorku, obradovao sam joj se kao malo kome što ću se obradovati.
Bili smo oboje spaseni.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
