Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 20.Jan.2018, 14:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Otkriće Italije

O otkrivanju Amerike zar da se zna sve, a naše otkriće Italije, koje će imati dugoročne modne posledice, da prepustimo zaboravu? Prvi Farkaždinci otisnuli se vozom u Trst šezdeset pete godine, usred naše privredne reforme, da se ponove i da kupe svak za svoju kuću moderne jastučiće, prekrivače za bračne krevete i sliku “Devojački san”.

Između dva rata omladina je i u selu bila odevana po gvozdeno strogim propisima, za momka anjcug, sakov sa zakopčavanjem, ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << je u dva reda sotim bolje, poneki sa naramenicama koje su preteča dresova za ragbi, reveri na muškim reklama svi krojeni po istoj mustri, dalje, šta treba, mašna, pulover zvani i poluver, preporučljiv je bio prsluk, od istog materijala kao i anjcug, šiven po meri.

Za zimu zna se: burka, crna, siva, ili teget, grombi, sa straganom kragnom i šubarom od istog materijala, ali manjom i plićom od onih koje se nose svakidan. Dole bričez pantalone, kožne čizme. Ako to nemaš, možeš da se zamonašiš, propiješ ili povučeš u sebe, nećeš osetiti slasti i neslasti bračnog života.

Za devojke i žene je osim letnjih jednodelnih haljina, nacigovanih u struku, bio predviđen šos i kostim, za zimu isto grombi kaput, ali sa nešto više umetničke šnajderske slobode nego kad su bile u pitanju burke. Burke su bile kao uniforma, kao da su svi krojači od Borče do Mokrina imali licencu istog dizajnera: nikad nisu dosezale do kolena, imale su sve istu dugmad, koja će koju deceniju kasnije biti najcenjenija prilikom kobanja, među ordinarnom dugmadijom odvajaće se kao seferin među aluminijumskim posleratnim dvodinarkama. Ženski grombi kaput je mogao biti i sa ovalnom kragnom, spuštao se do polovine listova, u visini struka pozadi je mogao, ali nije morao imati dragon. Kako ćeš da se odeneš, znalo se do tančina, muka je bila samo kako kupiti toliki materijal, postavu, cvičnu, i kako platiti ruke -  oblik je bio zadat i unapred svima jasan.

Momačka i devojačka garderoba biće ne baš suspendovana za vreme rata, ali će joj vek biti produžen, išlo se ređe i naplac, i naslavu, usled čega će burke, kožne čizme i stragane kape biti nošene još petnaest ili dvadeset godina posle Oslobođenja: za nov tekstil neće biti ni novaca ni materijala, grombi, engleski štof i puplin pokazaće se kao večiti, a sami modeli ostajali su dugo u svojim predratnim i predbračnim merama, zahvaljujući teškom radu, Obavezi i oskudici, pa je garderoba iz Kraljevine Jugoslavije zašla duboko u moje pionirsko i omladinsko doba.

Ne zna se, u najmanju ruku ne znam ja, ko je prvi došao na zamysel da se po tekstil ide u Italiju. Odlazak u Zrenjanin da te ponove bivao je odlagan dokle god se moglo, a onda, odjedared, pojavila se gotovina, stvoriše se pasoši - ide se u Italiju: u ime naše porodice moj deda. Kao bivši pitomac Stalaga XVII imao je popust za voz, bio je i jedini poliglota u kući, pa je bez ikakve javne ili tajne rasprave postao naš predstavnik na pijaci zvanoj Ponte Rosso odakle su u Jugoslaviju već bile donesene dotad neviđene divote koje, gle, nisu toliko baš bile ni skupe koliko bi mogle biti. Deda je razumevao nemački, divanio malo madžarski, talijanski još i manje, manđare patate, ješ krompir, to sam od njega naučio znatno pre njegovog odlaska u međunarodni šoping.

Veze sa Italijom bile su više istorijske i vojne, nego trgovačke, potiču iz Prvog svetskog rata kad je mnogi Banaćanin vojevao na obali reke Pijave, u bici kod Kobarida koji Italijani pogrešno zovu Kaporeto, svako je barem jednom čuo rečenicu nekog našeg veterana: “Kad sam ja bio na Pijavu…”, drugi su pak u narednom ratu dospeli do Trsta, kad se vikalo da je naš, a deda Zlata govorio “Trt je naš”, uglavnom je došao i dan kad su Farkaždinci pošli u Trst, bez oružja, sa spiskom, na listu iz propisa, ili sa usmenim porudžbinama pohranjenim u glavi.

Pa srećan vam put, porodični izaslanici i pustolovi, satima ćete gledati jedni druge i slike Bleda, Bohinja, Prilepa i Mostara, okačene iznad vaših ergonomskih drvenih klupa, otvaraćete i zatvarati metalne pepeljare, dok će vam pored prozora promicati bandere PTT-a, vratite se sa boščama punim šimika, farmerica i šuškavaca!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...