Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Mar.2020, 03:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Oranje

Znam odmalena šta je ugar, i začudiću se kad u školi budem nabasao na ugarskog kralja, ali i na ugarske velikaše ­– zašto se tako zovu feudalci koji lično nikad nisu uzorali ni meter brazde, za razliku od druga Tita koji se u svetlom odelu šivenom po meri latio pluga prilikom posete nekoj sremačkoj zadruzi, što ću doduše videti tek kad budem student marksizma i kad budem ručao u kafani koja je mora biti po Maršalu i nazvana “Orač”!

“Jesi uzugario?” – >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << to sam čuo znatno pre nego što će me baba povesti da i ja ugarim, da me uputi u tajne te veštine osvojene kad su naši stari naposletku kazali zbogom skupljačkoj privredi i rešili da lično oni oru, seju i žanju!

Ugariš kad pokosiš žito, neko ore dublje, neko pliće, na uzugarenim njivama negde se crni i sjaji nova zemlja, druge su njive svetlije, i štrnjika, umesto da se nađe u Zemljinoj kori, tu i tamo viri kroz brazde, koje vidiš tek kad njivi priđeš bliže. Imali smo dva pluga, sa jednim ravnikom, i drugi, duplaš. Baba mi je pokazao kako da kad dođem do lenije izvrnem plug ulevo; neobučene, netalentovane i nemotivisane konje neko mora jednom rukom da vodi, naši sami okrenu i dođu na nov radni položaj, onda je moje da plug, držeći ga opet za obadve metalne ručice podignem, pa ga prepušim odozgore svojom snagom i težinom, dok ravnik ne zapne za zemlju kako treba; dvoravnik ostaje uvek uspravan, a posebnom polugom odižem obadva ravnika kad dođem do lenije i spuštam ih kad Olga i Sojka (opet, kažem, same, jer su mi kajasi okomotani oko ručice pluga) naprave polukružno kretanje – U-turn.

Za oranje uraniš kav kad ideš na vašar, oreš dok ne prođe podnevni voz, meni se oranje osladilo i nagovaram babu da završimo celu njivu u Livade, kaže da nije samo o nama reč, koji uostalom radimo naizmenično, nego da su Olga i Sojka umorne, i, zaista, zaslužile su bile da budu u hladovini štale, dok im iznad njihovih lepih glava, u merdevinama, stoji seno dovezeno iz Kurjačke kutine, gde bilo nekog ne bilo stalno miriše paprat, pevaju gugutke i šumi srebrno lišće topola i vrba.

Ništa se od svega što sam radio u polju, upolje, nije moglo meriti sa oranjem: kukuruz okopavaš kad ti je jedva do kolena, ostavljaš ga doduše bez korova i bez zaparaka, to izgleda lepše i urednije nego pre kopnje, repa koju si redio isto tako, ali to će ti se dobrim vratiti tek najesen! Da, možda je oranju ravna žetva, gde se snopovi, svi strukirani kao devojke, denu u petice, i ne znaš šta je lepše, štrnjika, ili ti zlatni šatori u koje, za razliku od kupa toluzine, ne može da se uđe, ali oranje daje najbrži i najlepši rezultat, crni se i sija područje koje si uzorao, zlati se ono što te još čeka, drugo, zemlja, kad oreš, miriše još lepše nego inače; dali su mi dedine kožne opanke, vunene čarape imam od zimus, mislio sam da su dobre samo kad je mraz, ali dobre su i kad ugariš u avgustovsko blještavo podne!

Familije u selu dele se na one koje paze da nekome ne odoru, da ne zađu nipošto ravnikom na tuđu teritoriju, i na one čijim je pripadnicima slatko da prilikom svakog oranja uđu makar pola pedlja u tuđe, niko zemlju ne meri, ali su sejačice bile fabrički podešene tako da si znao, ako je normalna duž, koliko ćeš vrsta kukuruza imati na svakoj svojoj njivi; ako za pet godina izgubiš jednu ili dve vrste moraš razmisliti o oračima sa kojima se graničiš; sećam se razgovora, ime protagonista ću prećutati, da ne bih uvredio njihove pravne naslednike koji više niti oru niti odoravaju, osumnjičeni odlučno opovrgava optužbu da svake godine proširi svoju njivu, i onda, odlazeći mrmlja sebi u bradu: “Ti ćeš da me učiš kako se odorava!”

Ore se ili na razor ili na slog, ako počinješ sa sredine njive, a to se zvalo nastruk, ideš stalno oko te prve crne streke kojom si prepolovio njivu kao što Čikica koncem prepolovi pakovanje kvasca; ili, naoborot, počinješ sa kraja njive, to se zvalo najs, nais (kao Niš za vreme Rima), i ideš okolo dok ti se oranje na sredi ne sastavi u šav zvani razor, ta se dva pristupa smenjuju, da nemaš dolju usred njive, a ni humku, eto, i to znam, kao što umem da idem bos po štrnjiki – vučem tabane po zemlji. Tako ideš i preko čapurja, ali tada već nisi bos: uglavnom se nikad ne ubodem, i šta čovek da radi sa tolikim znanjima i veštinama kad jeraded prestanu da mu budu potrebne!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...