Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Maj.2018, 01:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Olga Kinecova

Na časovima maternjeg naučili smo da postoje tri roda, muški, ženski i srednji (sve su imenice bile rod, i pridevi i glagoli, kao nama Japelini, Kurjački, Mitini...), pa da,  stanovništvo su činila tri roda, muškarci, zvani ljudi, žene i deca, a kroz mnoštvo koje je  sredinom XX veka činilo dve hiljade duša promicala je Olga Kinecova, u muškoj odeći, sa kosom ne dužom od jednog santimetra; kad prizovem njenu davno viđenu pojavu Olga je češće na konju nego što je na >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << biciklu, ili na svojim nogama, u muškim opancima manjeg broja.

Kad su grudi počele da joj rastu, obuzdavala ih je i prikrivala tesnim kožnim grudnjakom, jahala je bolje nego mnogi muškarac, blagovremeno je počela pa pije pivo, nedopijenu flašu mangupski bi držala u džepu čakšira, glas je spustila koliko je mogla, sebe je doživljavala kao muškarca i stavljala je okolini to do znanja na sve načine koje je mogla da smisli i izvede. Sama je sebi dala ime Obrad, nisam je nikad pitao zašto baš to, ali je jedino to muško ime u Farkaždinu počinjalo sa „o“ (Obrad Lepšanov, Obrad Đirski, Obrad Piličin), da, imali smo i Omera, tišljera specijalizovanog za mrtvačke sanduke, ali je Obrad imao „o“ u prvom slogu, i „a“ u drugom, pa je Olgin izbor u samokrštavanja pao na to ime. Ne znam da li joj je mati u vreme koje pamtim bila živa, čak joj ne znam ni prezime: Olga Kinecova. Avram rodi Isaka, Isak rodi Jakova, a Nika Kinec rodi Olgu.

Odakle potiče njegov jedinstveni nadimak ne znam; bio je čoban, pomenut ovde po krađi grožđa; kad ga je moj baba ukorio što nije uzbrao grozd ili dva, nego jedva vuče čitav džak usred podneva, Nika je uzvratio: „Kakvo podne, pola tri je...“ Olga se nije priklonila pastirskom zanatu, radije je radila kao nadničarka, a najradije se prihvatala posla tamo gde joj se neka ukućanka dopadala. Koliko znam nikoga nije što bi se danas reklo uznemiravala, ali je uživala da bude u blizini one koja joj se sviđala.

Za Olgu je bilo malo reći, i pogrešno bi bilo, da je bila muškobanjasta, bila je muškarac zatočen u neodgovorajućem telu, iskrena i posvećena svojoj suštini toliko da joj se ni u selu, koje ume da bude još kako okrutno, niko nije švotao.

Ali joj niko nije ni pomogao. Nismo imali lekara, ali smo imali sistematske preglede u školi, imali smo učitelje, popu, ali Olga-Obrad nije bila ni u čijoj nadležnosti.

Naučila je, kažem, da jaše konje i kad u sećanje prizovem Božićna podneva, koja su, gle, sva bila sunčana i mirna, uvek kroz sneg sa momcima jaše i Olga; u hodu se klatila, isturajući jedno po jedno rame napred, kao neko ko bi rado zapodeo kavgu, ali ne tubim da se sa nekim zakačila.

Starija je od mene bila dve godine, nije bila blistav đak, mislim da nije ponavljala, ili je možda samovoljno završila besplatno školovanje pre zakonskog roka, uglavnom nismo išli u razred, nismo se družili, ali sam je pozdravljao sa „zdravo, Obrade“. Umela je da prepozna pozdrav u kome nije bilo ironije, pa me je jednom pozvala u stranu: „Dođi da vidiš nešto!“ Iz džepa vadi šarajtov, i iz posebnog odeljka sliku, crnobelu, sa onim krecavim porubom, na slici zaista lepa devojka: „S njom sam bio u Barandu, izašli sa igranke...“

Sve što pišem pišem neovlašćeno, o događaju na baranđanskoj slavi nisam dosad nikome ništa rekao, pa neću ni sada, nepoznatim ljudima kojih je nadam se tušta i tma.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...