Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Sep.2017, 15:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: O slasti započinjanja
Svako godišnje doba šalje neke dane kao prethodnicu, ponekad i samo nekoliko minuta, i svaki taj nenametljivi predznak potvrđuje da se život nastavlja na četiri potke ispreplitane još više nego sto mi mislimo, ali nagoveštaji jeseni kao da su još dragoceniji od ovih koje šalje konkurencija. Avgustovsko veče odjednom zamiriše na obrane vinograde, na izmuljano grozđe, na evenke pod minimalnom nadstrešnicom kotarke, i evo, berba kukuruza je pri kraju, jos malo pa će da okiša, sa njiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << na kojima ima još neuvezene toluzine, gle, već kao da duva vetar, i nije daleko dan kad će zamirisati sneg - još dugo neće pasti, ali nam se izdaleka najavljuje.
Avgustovsko veče odjednom zamiriše na obrane vinograde, na izmuljano grozđe, na evenke pod minimalnom nadstrešnicom kotarke, i evo, berba kukuruza je pri kraju, jos malo pa će da okiša, sa njiva na kojima ima još neuvezene toluzine, gle, već kao da duva vetar, i nije daleko dan kad će zamirisati sneg - još dugo neće pasti, ali nam se izdaleka najavljuje.
Neka se sila starala da Dan republike osvane beo, jer su i većnici AVNOJ-a prtili kroz dobru mećavu ka Jajcu koje još nije bilo istorijsko mesto, nego obična varoš, ali ako bi sneg i zakasnio, tog dana su se klale svinje, čime je zima bila puštena u svečani opticaj; i nju smo voleli, i zbog mećave, i teranja šlicuga po Dolji, i zbog Božića i Svetog Save kojih ne bi bilo da nije bilo zime, ali je umela da zabrazdi i pravila se luda pred prolećem koje je na utrinama čekalo kao zapeta puška, kao fudbaler koji je predugo na klupi za rezerve, napokon će i on utrčati na teren, ali kao u inat utakmica nikako da se prekine. Ispod snega koji je odbijao da okopni, iako je sa krovova i streja voda curila već danima, na utrinama bi tu i tamo izronila trava, zelena ostrva, zelenoritska ostrva, čekalo se da pukne proleće, ko je prvi izgovorio ovo, skidam mu kapu posle ne znam ni koliko godina.
Sneg bi se potkraj marta ipak predao, nalik je armiji koja je žestoko odolevala baš u poslednjim okršajima, a onda se odjednom cela predala, i sad gledaš njene vojnike u šinjelima bez opasača, bez oficirskih oznaka, u čizmama bez šnirova, i vidiš, dok u bezvoljnoj koloni promiču još ne razumevajući šta im se desilo, da su se za svega četiri godine mnogi pogurili.
Neko bi svakog proleća prvi odlučio da odvuče stajsko đubre na njivu, tog dana bi se na nebu pojavili prvi mlazni avioni, u kakvoj su tajanstvenoj vezi ova dva događaja, pa nije više oblačno, piloti su se ohrabrili, a mi odozdo pratimo kako im je mirna ruka dok crtaju prave linije besplatnom farbom napravljenom od materijala za bele oblake, proleće! Zbogom kožna kapo, proshchaite dugačke flanelske gaće koje zimi moraš da nosiš i koje ti u školi izdajnički provire ako ti se čakšire ispašu iz vunenih čarapa!
Leto je bez obzira na astronome počinjalo dvadesetog juna, kad je počinjao raspust. Predujam je uziman Prvog maja, kad bi se nekolicina učenika viših razreda okupala na Tamišu, mada im klima nije uvek išla na ruku, ako je Praznik rada i bio sunčan, voda bi još bila studena: tim ne baš prijatnim, obrednim kupanjem potrvrđeno je da leto mora doći, oni koji su se tog dana zagnjurili bili su prvoborci, nosioci Prvomajske spomenice.
Nijedna lubenica kod mog uja Slavka nije bila načeta a da tome nije prethodilo žustro nagađanje da li će biti crvena ili žuta; iako se nismo kladili izvikivali bismo svako svoju viziju i avlija je bila bučna kao njujorška berza, žuta je bila tek svaka petnaesta ili dvadeseta lubenica, ali mnogi od nas kladili su se na tu tada već ugroženu vrstu, sad ne mogu da se setim kad sam poslednji put otvorio lubenicu, a ona da je žuta; čitave jeseni lobirali smo kod majke, naše babe, Katice Katić, da otvori dumst, samo da probamo, šta čekamo, ples?! – „Ne otvara se dumst sad, šta ćete da jete kad padne sneg?!“
Dobro, čekali smo i taj atmosferski talog, i u jedno poslepodne - cela avlija odjedared kao one staklene kugle iz Venecije ili Beča koje se zabele ako ih pomeriš, potrčimo kao besni iz bašte do majke: „Otvaraj dumst! Pada sneg!“ – „Pada sneg, potukli se perjari...“
Bilo je to dobrih petnaest godina pre nego što će biti snimljeni „Skupljači perja“ i na majkinu metaforu gledali smo kao na nedostojan izgovor, znali smo svi kako perjari oglašavaju svoj prolazak, glasom čisto službenim, kao megafon: „Peerje! Peerje!“: bilo je nezamislivo da se ovi prolazni gosti pokarabase i, šta više, potuku.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
