Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Jun.2018, 14:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Noć

Istoriju noći podelio bih na dve ere: pre elektrifikacije, i posle. Danas je teško zamisliti naseobinu sa dve hiljade duša, a gde noću ne čkilji nijedna petrolejka, nijedan fenjer, nijedna baterlampa, nijedno kandilo, nijedna milikerc-sveća, slično bi bilo i sa istorijom tišine: između ponoći i jutra bilo je sati kad nije lajala ničija kera, nije još zakukurikao nijedan petao, niti se čuo bat koraka. Pomračina u kojoj sam rastao, a bivao sam noću često budan, bila je sveobuhvatna, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ali ne jednoobrazna. Neću reći da su se onome ko ju je toliko zacrnio poznavale četke, ali je crnilo ipak bilo mestičavo, i bilo je pokretno, tačnije bilo je u njemu nekog tamnog i bezobličnog saobraćaja.

Zato je mesečina bila u punoj snazi, mislim kad je bilo vedro i kad je Mesec bivao pun, takve jedne noći se bača, mamin otac, vraćao iz Livada, kad je došao do Raskršća (gde mu je levo skela, desno pruga i put ka Perlezu, a pravo njegova kuća) primetio je da volovi teže vuku, a vraćao se prazan, čak su i lotre bile skinute, pa je iznad srčanice bio samo les, pod od dasaka; bača siđe s kola i ide pored volova, ne mora da kočijaši, ali mu čudno što volovi siču koliko se naprežu; dođe do kuće, sam će da otvori kapiju, tad ugleda na lesu devojku, ili mladu ženu, ili prikazu, u ravnoj beloj haljini, sa kosom kratko i ravno podsečenom iznad potiljka, što nikad dotad nije video. Sedela je ukoso na daskama, i samo se jedan pedalj spustila bosim nogama na zemlju: „Fala ti, Milo, što si me povezo!“

To je jedina nit koju svekoliko moje predaštvo ima sa natprirodnim, bača nije verovao ni u vile, ni u vampire, niti mu se ikad desilo nešto što bi pričao dok se na Badnje veče sedi na sokak oko vatre; Krstinima se nikad nije ukazala ni ta jedna ili tolika pukotina koja bi nagoveštavala da „ima nešto“: „Nema ništa“, bili su kao u retko čemu složni baba i deda, i ne znam čiji glas sada više čujem dok se prisećam, možda me je deda ipak više rabrio: „I ne boj se nikog! Šta je noć!? Samo je zašlo sunce! Nema ništa novo noću što nema i danju - samo se ne vidi. Drugo, ako si i napolje, u rit, u šumu, di bilo, ne boj se: sve beži od čoveka!“

Rastao sam kao gospodar prirode, ili kao zakoniti pretendent na tu titulu, ali možda nisu sva deca podignuta u istovetnom antropocentričnom duhu: u Perlez dođu na posedak male unuke iz prestonice (nemam njihovu saglasnost da ovo obnarudujem, ali kakva bi ovo bila povest Banata kad bi u nju ulazilo samo ono što se meni i mojima desilo), hoće nešto od dede, „deda, deda“, nema ga nigdi, kad se odnekud deda ipak odazove: „Šta je?! Evo me!“ Di je deda, traže gradska čeljad odakle dopire prigušeni glas, ne mogu da ustanove, kad, shvate da je deda ušao u furunu, da je iznutra oblepi blatom, ne vide ga one ni tad, ali shvataju da im odgovara iz crne pećine: „Pa ti si unutra?! Zar se ne bojiš?!“ , na šta će deda: „Ta di da se bojim u moju furunu!“

I kad je došla struja, na nju je prešlo nešto od strahopoštovanja koje je dotad uživao sveti petrolej, gasi lampu, skup je gas, tako je bilo i sa sijalicama, daleko pre ponoći bile bi pogašene žarulje u svim kućama. Sredoja Sretin zaspao u poslednjem noćnom vozu iz Zrenjanina, Farkaždin je odmah posle Orlovata, a krajnja stanica je Novi Sad: „Trgo se ja“, priča Sredoja, „prazan vagon, pogledam kroz prozor: sijalicaaa...“ Neće to biti njegovo rodno mesto, koje je i rodno mesto pomračine. Ali smo zato u zvezdanim noćima pobeđivali i Njujork, i Singapur, i Beograd, zemaljskoj tmini koja je umnožavala i približavala zvezde pojačavajući njihov sjaj, imamo da zahvalimo za stih „Osu se nebo zvezdama/I ravno polje ovcama.“

Noć. Druga, možda i lepša strana krajcare zvane život, a ne bi je, što reče Borhes, bilo, da nije tog nežnog oruđa – očiju.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...