Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Mar.2020, 14:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Nemoguća uspomena

Ljubomir Živkov: Nemoguća uspomena

Bih li mogao barem da nađem mesto gde je led na Tamišu pukao, usled čega su se Karči i moj baba vratili mokri iz Sakula, zbog nečega su odunud terali krave, ali čak i da su mi na vojnoj mapi krstićem označili mesto di su naišli na vrućac, bi li obala ličila na ondašnju, čak i kad bih otišao u isto godišnje doba tamo, a bilo je oko Božića, možda baš kad je poginuo Alber Kami? Ne mogu da ji stvorim, a opet, vidim ji, kao na slikama naivaca, veće od šume, u starim burkama i sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << šubarama, kao što kod Šagala seljak nehajno ide preko krova, jer je to sve njegovo, i ne gleda je li prošao pored odžaka ili ide preko kamare pleve!

Mnoge od još ondak stari vrba, sa njihovim korenjem koje bi Tamiš kad opadne bestidno pokazivao, mora da su otišle nekom biljnom bogu na istinu; topole koje su tada sadili gorani, večito mladi – kao i mladice koje je opština slala iz rasadnika, mitskog mesta koje niko od nas nije video – mora da su ogromne, kao i kod nas, iza Selišta, gde sam pre desetak godina čitav sat gledao rode kako po trideset i više fati jedre svega pedalj iznad zemlje i retke trave, a da ne učine krilima ni najmanj pokret, tako dakle vi prevaljujete i silne kilometre iznad Sredozemnog mora, pre nego što se vratite u ovaj miris blata, ribljih krljušti, paprati i majčine dušice!

Kao što ne možeš videti ono što će biti, pa čak ni ono što lično tebe čeka, što je baš i dobro, tako ne možeš zamisliti ni ono što je bilo: voleo bih da čujem razgovor kad je prvi put pomenuto da se Ljuba i Mila, moj deda i njegov rođeni brat, odelidu, postojao i je kraći oblik, odelu, odele, tj. podele nekretnine i marvu – deda Mila je lepše pevao od dede, ali ga nisam nikad čuo, kad sam imao tri ili četiri godine umro je od raka, prvi u našoj da ne kažem koliko bogatoj istoriji, istoriji bolesti.

Oženili su se bili obojica dvadesetih godina prošlog veka (i te je svatove nemoguće zamisliti, treba još četrdeset ili pedeset godina da prođe pre nego što će kod nas doći zet Luta, i njegov brat Farmer, obojica sa fotografskim aparatima). Gde je bila načeta tema diobe, i kad? Divanili su u zimsko veče, uz petrolejku, čiji stenjak viri uvis skoro čitav santimetar, iako je gas zdravo skup, ili je uvučen tako da lampa čkilji, jer je večera gotova? Ili je pitanje pokrenuto na otvorenom, kao kad se dižu ustanci, dok se na pokrovcu ručalo, i dok je od Perleza nailazio voz?

Uglavnom su se odelili, dogovorili se koja će čija njiva otad biti, podelili ono što se od umalo ne rekoh mehanizacije moglo podeliti, jednome plug, drugom kolečka i kolica za čišćenje štale… Deda Mili i baba Mari, koja je tad još nova mlada, kao i moja baba, pripala je krava koja se mesec dana ranije otelila u staroj, dotad zajedničkoj štali, a mojima je ostalo tele, ali kad je deda Mila došao da prevede kravu u svoju štalu, stariji brat je odrešio tele i kazao: “Nek ide za materom…” Mojoj babi, koja tad da li je imala pravo glasa, koje će pravo otkad je ja tubim itekako imati, nije to bilo po volji, jer je sa preostalim teletom imala silne planove i snove. Nije mi kazala da li su se zbog toga, kad je Mila očo, klajkovali, ali izgleda da je glas o našoj napola praznoj štali dopro čak do Orlovata, odakle je Stevika, najstariji babin brat, poslao sestri i zetu tele.

Nije to jedino zlatno tele pominjano u kući, bilo je izgleda još jedno tele, kupljeno ili trampljeno za babin šlingeraj: kad god je ukazivala na svoje ratne i mirnodopske zasluge baba bi rekla “a jel bilo lako šlingovati za tele?”, nisam se nijedared udostojio da je pitam kako je to bilo, šta je sve bilo išlingovano (znao sam kako se uzima mustra sa nečijeg gotovog dela, trukovalo se, poleđinom kašike trljane su izbočine na masteru, i na tankom belom platnu, pažljivo razapetom odozgo se, kao palimpsest, pojavljivao duplikat, plavkastosiv, ali razgovetan); deda mora da je nabavljao konac u više boja, šlingovanje je dolazilo na red, nared, kad se važnije stvari obave, kad se zatvori živina, kad se podmesi kvasac, kad se proveri sirište, ko zna koliko je uboda i meteri konca bilo potrebno da to što je išlingovano dostigne vrednost teleta.

A još mi je veća misterija kakvo je bilo to tržište ručnog rada, ta berza šlingeraja: kome je on prodat, gde je kupljeno tele, odakle je dovezeno, vezano za sic kola i za šaraglje?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Radio Televizija Vojvodine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Radio Televizija Vojvodine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.