Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Jan.2019, 16:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Nemili događaji

Koliko sam puta u bioskopu pomislio: “Ovo su baš izmislili, ovo ne samo što se nije desilo, nego ne može nikad ni da desi...” A dogodilo se nešto što ni u jednom filmu nisam video, iako su se toliki scenaristi i reditelji upinjali da pokažu šta bi sve čoveka moglo snaći...

Šta je bilo?

Jedne godine među godinama, koje kao da su sve odjednom sunovratile u provaliju, poput ovaca u romanu Tomasa Hardija “Daleko od razuzdane gomile” - kad ih je priglupa >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kera na svoju ruku povijala iz tora gde su mnoge bile već i zadremale - jedne pa ja bih rekao jeseni vraćao se Steva Belićov peške iz Perleza; to je nepunih sedam kilometara, rastojanje koje je mnogi par opanaka ili gumenih čizama prevalio, nikome to i ne pominjući, što da plaćaš voz, da ga čekaš jedan ili dva sata, kad možeš nogu pred nogu, drumom, da se vratiš kući, tako i Steva, koji mi preko Mitinih dođe i rod, mi smo tamo svi rodovi, svi smo svoji, ako nismo rod, ondak smo makar kumovi, mi Krstini smo kumovi sa svima Belićovima, pa unekoliko i sa Stevom (Zvezdanovim) koji je u Perlezu prodao kravu.

Ako je i bila jesen, ne znam u koje se doba dana vraćao, ali jeste bilo za vedla, negde na pola puta, preseče se da nije dobio sve novce, da ih nije tačno izbrojao, da li iz zadnjeg džepa čakšira, ili iz unutrašnjeg džepa burke, možda i iz somotske rekle, izvadio je podebeo denjak novaca, ali mu ga je košava u taj mah istrgla iz ruku, hiljadarke su zalepršale uvis naglo kao jato golubova koje je pucanj krivolovca prestravio, začulo se, čak, prrrrr, kao kratko zvrjanje čegrtaljke, kad su mu se otele, jedne su letele uvis kao zmajevi koje dečija ruka više ne drži, druge su se razvile u strelce, i levo i desno, i Steva se razvio u strelce, koliko je mogao, ali je nemilosrdni vetar odnosio novce sve dalje, priroda se za svoj groš, jer nije bilo nikakve publike, našalila na način neoprostiv i nje nedostojan.

Šta su mu kazali otac i brat ne zna se, mati njegova, baba Jeja, verujem da ga je uzela u odbranu, vetar je oduvao ko zna koje sve njihove planove, jer se krava ne prodaje tek tako, nego kad se baš mora, juče sam se provezao drumom koji je zaboravio na taj crno-beli film, jer kasna jesen kod nas nije ni sad u boji. Jesi li trčao po zemlji tek uzugarenoj, onoj koja Crnjanskog potrese kad zamiriše, a tebi nije nikako mirisala, da li si trčao i kroz nečiju detelinu, slep za vilinu kosu, koliko si banknota na kojima je pisalo Federativna Narodna Republika Jugoslavija uspeo da preotmeš vetru?

Ako je bila pozna jesen neka novčanica se mora biti zalepila za sadenutu, a još neuvezenu toluzinu, kao crvenperka kad se zapereti u metvicama, ali nije Steva do nje ni došao, jer je u jednom momentu, zaduvan i zapanjen, morao odlučiti da je neravnopravnoj borbi sada kraj; ne želim ni da ga zamislim kako svoj ulov slaže, kako ispravlja novčanice i broji ono što mu je majka priroda podrugljivo ostavila.

Selo je preteča, možda i rodno mesto tabloida, svaka krajnost ili iznenadni događaj dobrodošli su da se zaboravi jednoličnost svakodnevnog “ajdeee, da se radi!”, pa je i ovo prepričavano kao anegdota, ali i oni koji su stalno željni smeja nisu se smejali, jer kakvo bi bilo naravoučenije: “Nemoj nikad da vadiš i da brojiš novce ako je jaka olujina, ne vadi novce iz rekle ako nisi u zatvorenoj prostoriji, bez promaje, ili makar u zavetrini, i ako nemaš pored sebe još dvesto duša koje bi pomogle da se možda deseti deo odletelih novčanica u toj neobičnoj mobi pohvata po razorima, među obezglavljenim suncokretima, ili po repištu gde zaostali, sad već suvi listovi ove industrijske kulture izgledaju i sami kao hiljadarke!”

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 18.25.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...